U proteklih nekoliko dana, kao aktuelna tema, nameće se rešenje sa kojim je izašlo Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija, a tiče se donošenja Uredbe koja reguliše način postupanja u vezi turističkih aranžmana uplaćenih do 15.3.2020. godine.
Ova tema, otvara i niz aktuelnih pitanja, a koja se tiču poverenja potrošača u turističke agencije. Tome doprinose svakako i nerazjašnjene situacije koje su se u proteklom periodu dešavale, a koje su doprinele tome da štetu trpe jedino potrošači.
- Podsetimo se, svojevremeno velikih imena u turističkom svetu kao što je Fly fly travel, koji je gotovo preko noći nestao i ostavio neobeštećene putnike, koji do danas nisu uspeli da naplate svoja potraživanja
- Podsetimo se i SAB travel-a koji je, isto tako iznenada, objavio da ne može da ispuni ugovorene obaveze putnika (u kom slučaju je situacija bila povoljnija jer je deo naknade pokrivan iz garancije putovanja). Tada smo danima, putem medija, mogli da ispratimo uzajamne optužbe i sa druge strane odbrane turističkih agencija u vezi navedenog slučaja. Ono za šta smo ostali uskraćeni, a što u ovim slučajevima smatramo krucijalnim, je epilog pomenutih afera - odnosno da li je pokrenut ijedan krivični postupak, da li su ispitane adekvatno radnje odgovornih lica u pomenutim agencijama, da li ima elemenata prevare i na kraju - da li je iko snosio odgovornost za učinjeno? Sankcija u ovim slučajevima za cilj ima ne samo represiju, već i prevenciju svih potencijalnih budućih slučajeva.
Kao posledica ovakvog ambijenta u kome su nezakonito postupali pojedinci i to velika i zvučna imena, nepoverenje potrošača preneto je na celu granu turizma. Tada su se otvorila pitanja osiguranja, odnosno visine osigurane sume, ali je, sada će se ispostaviti kao vrlo bitno, izostavljena ovakva jedna vanredna situacija kao osigurani slučaj. To za posledicu ima sadašnju situaciju u kojoj se reaguje Uredbom koja, mišljenja smo, nije u skladu sa Zakonom o zaštiti potrošača. Uredbom se nameće zamensko putovanje u periodu do januara 2022. godine, a nakon toga mogućnost povrata novca za one koji to ne iskoriste, čime se stvara privid izbora za potrošače. Zakon eksplicitno propisuje u članu 106. da potrošač zbog nemogućnosti ispunjenja može zahtevati povrat novca po pravilima o vraćanju stečenog bez osnova. Nije bila potrebna nikakva Uredba, već samo poštovanje slova Zakona i izbora potrošača. Dakle, shodno Zakonu, potrošači koji u vreme vanrednog stanja imaju uplaćene aranžmane, imali bi pravo da zahtevaju povrat novca, ili ukoliko žele i da pristanu na zamensko putovanje. Ukoliko je agencija realizovala uplatu, trebala bi to i da dokaže, a imala bi pravo da zadrži naknadu za stvarne troškove i tada bi postupanje u skladu sa Uredbom imalo smisla. Ukoliko se otkazuje putovanje koje bi npr. trebalo da se realizuje tokom leta, odnosno ukoliko je blagovremeni odustanak u pitanju, pozivanje na Uredbu ne bi bilo potrebno. Ipak Uredbom su i takva putovanja obuhvaćena, ukoliko je uplata do 15. marta 2020. godine izvršena.
Nakon svega navedenog, mišljenja smo da se problemi u sektoru turizma planski i sistemski ne rešavaju na adekvatan način. Prvenstveno, time mislimo na polisu osiguranja, koja je pompezno najavljivana i koja je trebala da bude dodatna "garancija" za putnike. Ostaje pitanje, zašto tada i ovakve situacije nisu predviđene kao osigurani slučajevi i zašto se kao nemoguće nameće jedino saradnja i kompromis sa osiguravajućim kućama, a kao pravilo, nameću se potrošači kao kolateralna šteta. Zašto se ne deluje preventivno, već isključivo posledično? Da li je povećanje depozita agencijama rešenje ili najjednostavnija mera koja stvara privid rešenja? Pitanje subvencionisanja ili povoljnog kreditiranja za turističke agencije koje nisu u stanju da vrate novac trenutno se i ne razmatra, ali zato se podrazumeva da budžet potrošača ima snage da podnese svaki novi namet, pa i ovaj. Podsećamo da je potrošač uvek slabija ekonomska strana i da se iza alibija "zaštita svih strana" ne može podrazumevati i zaštita potrošača. U skladu sa navedenim, nadležni u ovim i svim drugim slučajevima treba i da deluju. U suprotnom, ne možemo smatrati da sistem zaštite potrošača u punom obimu i funkcioniše. NOPS će nastaviti da se kroz institucije bori za zakonska rešenja i propise čija je osnovna svrha zaštita potrošača kao ekonomski slabije strane.