Novostinajbitnije informacije...

Načelni stav broj I:

Predloženi tekst ne samo da ne konstituiše prava korisnika finansijskih usluga koja su odgovarajuća pravima potrošača shodno Zakonu o zaštiti potrošača, već konstituiše nova prava banaka i drugih davaoca finansijskih usluga koja nisu priznata Zakonom o obligacionim odnosima ili pak prava koja su sporna za banke.

Navedeno stav objašnjavamo analizom čl. 18 Predloga, koji uređuje sadržinu ugovora o kreditu.

Prema članu 1065-1068 Zakona o obligacionim odnosima banka nema prava da po osnovu kredita naplaćuje bilo kakve troškove od korisnika kredita. Suprotno tome, u čl. 18 st. 1 tačka 16 Predloga je predviđeno da se ugovorom o kreditu moraju predvideti *vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi - periode u kojima će ih banka menjati i način izmene.* Dakle, označenom zakonskom odredbom se konstituiše pravo banke da naplati bilo koju naknadu i druge troškove sa pravom da ih menja u određenim vremenskim intervalima, a što su prava banke koja ne proističu iz definicije ugovora o kreditu iz čl. 1065 ZOO. Vidljivo je da zakonodavac ne definiše šta su i kakva je razlika između naknada i drugih troškova, ali precizno reguliše da banke imaju pravo na naplatu svih naknada i drugih troškova. Inače, sa pravnog i ekonomskog aspekta je neprihvatljivo da davalac usluga naplaćuje svoje pojedinačne troškove poslovanja, jer troškovi moraju biti sadržani u ceni usluga, odnosno oni mogu samo ekonomski uticati na visinu kamatne stope, kao cene koju korisnik treba da plati kao cenu korišćenja novčanih sredstava banke. Tim povodom je evidentno da korisnik kredita ne bi trebalo da plati uslugu osiguranja naplate kredita, jer nije pravno prihvatljivo i logično da korisnik kredita osigurava izvršenje svoje ugovorne obaveze, obzirom da je predmet i suština osiguranja u obezbeđenju  naplate potraživanja banke.

U praksi banke ugovoraju nakande u određenom procentu glavnice kredita za prevremenu otplatu kredita, ali prema čl. 1068 ZOO banka nema pravo da od korisnika kredita naplati kamate koje su ugovorene i koje dospevaju posle prevremene otplate kredita, a logika stvari govori da banka ne može imati pravo na opisanu naknadu ako već nema pravo na opisane ugovorene kamate.

U čl. 18 st. 1 tačka 6 i tačke 12 Predloga se vidi da je banka ovlašćena da ugovori  revolarizaciju  kredita i promenljivu kamatnu stopu što praktično znači, da banka stiče pravo da izvrši revolarizaciju, putem stopa rasta cena na malo ili putem drugog odgovarajućeg kriterijuma, preko *glavnice kredita i preko kamatne stope*, a jasno je da su ovakve tzv. dvostruke zaštitne klauzule zabranjene prema nespornoj sudskoj praksi.

Odgovarajuće obezbeđenje kredita koju banka daje korisniku se podrazumeva u vreme zaključenja ugovora o kreditu, ali davanje prava banci da naknadno traži i sprovede obezbeđenje kredita i putem zamene već datog sredstva obezbeđenja u smislu čl 18 st. 1 tačka 17 Predloga, ne predstavlja očigledno zaštitu korisnika finansiskih usluga, već uvođenje novih prava i dodatnu zaštitu banke.

Načelni stav broj II:

Analizom teksta Predloga se vidi da se zaštita korisnika finansijskih usluga obezbeđuje po dva biitna osnova.

Prvi, po osnovu obaveze dvaoca finansijskih usluga da svoje klijente obaveštavaju o određenim bitnim činjenicama od značaja za zaključenje i izvršenje ugovor.

Drugi, propisivanjem većeg broja elemenata o kojima ugovornici moraju postići saglasnost, tako da korisnik finansijskih usluga mora biti upoznat sa svim svojim obavezama i uslovima iz ugovora.

Međutim, činjenica je da se time ne obezbeđuje zaštita korisnika finansijskih usluga, jer se ugovori o finansijskim uslugama zaključuju kao ugovori po pristupu, tako da korisnik usluga, kao slabija ugovorna strana, nema mogućnosti da pregovara sa davaocem usluga i u pogledu slobode ugovoranja ima samo jedinu opciju - da li će zaključiti ugovor ili neće a ako se odluči za zaključenje ugovora jasno je da time korisnik usluga prihvata sve gore navedene zaštitne klauzule i prava davaoca usluga koja nisu u skladu sa ZOO, odnosno opštim pravilima obligacionog prava.

Načelni stav broj III:

Iz načelne odredbe člana 4 Predloga i opštih pravnih principa proizilazi da se npr. kod ugovora o kreditu ili ugovora o otvaranju i vođenju računa imaju primeniti ZOO, Zakon o bankama, Zakon o platnom prometu i Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga, a što po sebi govori da će nastupiti apsolutna pravna nesigurnost u predmetnoj materiji, obzirom da označeni zakoni imaju različito pravnu prirodu i da nisu međusobno usklađeni u bitnim pitanjima. Tim povodom je jasno da Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga ne može biti osnovni zakon koji reguliše npr. ugovor o kreditu, obzirom da je u ovoj materiji osnovni i pretpostavljeni Zakon o obligacionim odnosima a evidentno je da Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga treba isključivo da reguliše posebnu pravnu zaštitu korisnika finansijskih usluga, ali ne i obligacione odnose u ovoj materiji, dakle ne i  pitanja troškova, naknada obezbeđenja ugovora i slično, jer obligaciono pravna pitanja su pitanja materijalnog prava i ne mogu biti predmet regulisnja  Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga.

Načelni stav broj IV:

Odredba čl. 17 Predloga direktno ne reguliše ko vodi podatke o zaduženosti korisnika kreditnih usluga, ali je evidentno da ova odredba upućuje na Kreditni biro. Neoznačavanje verovatno nije slučajnost, obzirom da Kreditni biro nije osnovan zakonom već statutom Udruženja banka Srbije. Kako je Kreditni biro organizacija jedene ugovorne strane i kako ne može vršiti javna ovlašćenja u smislu upisa, vođenja i promene podataka o zaduženosti korisnika kredita, jer ta ovlašćenja njemu nisu poverena zakonom, to je prilika da se ovim zakonom konstituiše posebna Agencija koja bi vodila podatke o zaduženosti korisnika finansijskih usluga u skladu sa ovim i odgovarajućim procesnim zakonom, a što je evidentno put da se obezbedi zakonitost rada i pravna sigurnost u domenu zaštite korisnika finansijskih usluga. 

Načelni stav broj V:

Načela nabrojana u čl. 5 Preldoga su nepotrebna i netačna, u prilog čega govori i činjenica da ova načela uopšte nisu objašnjena u označenoj odredbi predloga.

Navedena načela su nepotrebna, obzirom da i za korisnika finansijskih usluga moraju važiti ista načela koja se navode za potrošače u Zakonu o zaštiti potrošača, a što proizilazi iz čl. 4 Predlog o primeni Zakona o zaštiti potrošača i drugih zakona, u materiji zaštite korisnika finansijskih usluga.

Načelo ravnopravnosti nije prihvatljivo jer predloženi zakon treba da obezbedi posebnu pranu zaštitu za korisnike finansijskih usluga, kao potrošače na tržištu.

Pravo na zaštitu od diskriminacije je opšte pravo i nema suštinskog osnova da se ono posebno navodi u predlogu.

Pravo na informisanje je uređeno Zakonom o zaštiti potrošača, ana primenu označenog zakona upućuje odreba čl. Preloga.

Pošto je određenost ili odredivost predmetne ugovorne obaveze bitan uslov svakog punovažnog ugovora u smilu čl. 47 i 50 ZOO, to je pravno neumesno uvoditi posebno načelo o određenosti ili odredivosti ugovorne obaveze.

Pravo na zaštitu prava i interesa odnosno pravo na pravnu zaštitu je ustavno pravo, te je nepotrebno i necelishodno da se označeno ustavno prvo ponavlja i tretira kao specifično načelo u materiji zaštite korisnika finasnijskih usluga.

Načelni stav broj VI:

Izostavljanjem pojma i regulisanja ugovora o potrošačkom kreditu na neprimeren način se povređuju prava korisnika finansijskih usljuga kao potrošača, jer upravo, u odnosu na komercijalni kredit, potrošački kredit mora sadržati posebne i specifične uslove i posebnu zaštitu za korisnike kredita u pogledu kamate i drugih bitnih elemenata ugovora o potrošačkom kreditu a posebno se pravna zaštita potrošača kod potrošačkih ugovora obezbeđuje ugovaranjem tzv. posebnih zaštitnih kluzula (ograničenje kamatne stope, kada kamata prestaje teći, prost procentni račun kao metod obračuna kamate i sl.). U tom smislu je posebno bitno da se navede ko sve može i pod kojim uslovima davati potrošačke kredite, te da se utvrdi kakva je razlika između potrošakih kredita u odnosu na zajmove sa kamatam a i ugovaora o kupoprodaji sa obročnim otplatama cene.

Evidentno je da se potrošački krediti ne mogu poistoveti i svesti na finansijske pogodbe iz čl. 2 st. 1 tač. 5 Predloga, a posebno je neprimereno da se potrošački kredit kao poseban pravni institut stavlja u isti rang sa pozajmicama koje nisu bliže uređene u čl. 2 st. 1 tač 5 Preloga, kao i sa nedovoljno određenom prodajom sa obročnim otplatama cene, nedevinisanim plaćanjima i drugim pogodbamaa koje nudi trgovac. Dakle pravno i faktički nije primereno da se potrošački kredit tretira kao obična "finansijska pogodba" koju nudi trgovac, a posebno to nije prihvatljivo sa gledišta naziva i cilja Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga.

Bitno je i to da se bez regulisanja potrošačkog kredita ne mogu primeniti članovi - tri odredbe važećeg novodonetog Zakona o zaštiti potrošača (čl.), jer označene zakonske odredbe se pozivaju na ugovor o potrošačkom kreditu.

*Pravni Tim NOPS-a*

Novosti - Naslovi - Iz novina - Potrosac.info

Na ovom mestu objavljujemo sve najbitnije informacije o aktivnostima kojima se zalažemo za zaštitu prava i interesa potrošača u Srbiji.