Odavno se nije toliko pisalo i pričalo o cenama hrane, tržištu i konkurenciji u Srbiji koliko poslednjih dvadesetak dana. Nestašice osnovnih životnih namirnica i talas poskupljenja u prvi plan su izbacili pitanje standarda građana naše zemlje i ponovo pokrenuli pitanja – zašto su cene hrane u Srbiji visoke, zašto mnoge proizvode plaćamo više nego Evropljani i kako do nižih cena namirnica?
Drago Cvijanović, direktor Instituta za ekonomiku poljoprivrede, i Goran Papović, predsednik Nacionalne organizacije potrošača Srbije, bili su sagovornici Politike o toj temi.
Politika: Gospodine Papoviću, vaša organizacija prati situaciju na tržištu. Koje su poslednje informacije kada je reč o snabdevenosti uljem i šećerom?
Papović: Resorno ministarstvo tvrdi da se snabdevanje stabilizovalo, ali mnogo važnije od toga je što je i sama najava bescarinskog uvoza ulja i šećera dala efekte. Šećerane su se opametile i spustile cene, a uljari još cinculiraju. Zato mi mislimo da treba da se ukinu carine za uvoz namirnica i da se time tržište u potpunosti stabilizuje. Jer, pregovaranja i nadmudrivanja s proizvođačima uvek idu na štetu krajnjih kupaca koji proizvode plaćaju više nego što bi trebalo.
Politika: Gospodine Cvijanoviću, da li bi i sledeće godine moglo da se desi da imamo prazne rafove? Koje su kategorije proizvoda najugroženije?
Cvijanović: Mislim da će se ovo ponavljati zato što problem visokih cena hrane i nestašica nije od juče i datira od onog momenta kada je nesmotreno privatizovan prehrambeni sektor, a na ledini je ostao sektor primarne poljoprivredne proizvodnje. Tako je pokidan reprolanac od inputa, odnosno semena, mineralnog đubriva i mašina, preko primarne proizvodnje, pa do prehrambenog sektora. Država sada mora da odradi svoj deo posla, odnosno da obezbedi sistemske zakone i da se izvrši regionalizacija u proizvodnji. Svi, na primer, znaju da je suncokretovo ulje iz Banata najbolje, a da je malina najbolja u regionu od Arilja do Bajine Bašte. Ukoliko bi se izvršila takva regionalizacija i onda usmerila sredstva, imali bismo i niže cene. Država mora i da obezbedi prehrambenu sigurnost zemlje, da kaže koliko je potrebno osnovnih prehrambenih proizvoda i da ih onda obezbedi.
Papović: Treba pojednostaviti priču. Najpre, subvencije moraju da idu primarnim proizvođačima, a ne prerađivačima. Mi tražimo i smanjenje PDV-a za osnovne životne namirnice. Potreban je i novi zakon o Robnim rezervama. Robne rezerve moraju da imaju tri kategorije, kakav je slučaj u svim razvijenim zemljama. Prva je kategorija koja se koristi za slučaj elementarnih nepogoda i tu su odeća, obuća, lekovi i tako dalje. Druga kategorija rezervi trebalo bi da služi za smirivanje tržišta. Jer, svaka ozbiljna zemlja zna koliko njeni građani u toku jedne godine popiju mleka, pojedu mesa, potroše ulja i šećera. To je prosta matematika. I u trećoj kategoriji treba da se nalaze robni viškovi kojima država može da trguje s drugim zemljama.Tako bi uvek moglo da se utiče na tržište kada cene krenu nagore.
Politika: Možete li da odgovorite na jednostavno pitanje – zašto je hrana danas u Srbiji skupa?
Papović: Prvenstveno zbog monopola. Pojedini vlasnici trgovinskih lanaca su ujedno i vlasnici prerađivačke i prehrambene industrije, pa i ratarske proizvodnje. Kod njih je ulazak na police preskup za druge proizvođače. To je javna tajna i jedan od glavnih razloga zbog čega je hrana u Srbiji skupa.
Cvijanović: Ja mislim da tu ima nekoliko faktora. Prvi je ovo što je gospodin Papović pomenuo, ali, s druge strane, treba biti iskren pa reći da je poskupljenje hrane u svetu trend zbog suše koja je rekordna. U najvećim žitnicama sveta, poput Amerike, prinosi kukuruza su i do 70 odsto manji. To se sve odražava na cenovnike i naše cene hrane prate svetske. Osim toga, tu je još jedan faktor. Tu su i Indija i Kina.
Papović: Hoćete da kažete i da neki cunami u tim krajevima utiče na poskupljenja kod nas?
Cvijanović: Ne, ne, oni su promenili strukturu potrošnje. Povećali su potrošnju mesa, samim tim i kukuruza i stočne hrane. Reč je ogromnom broju ljudi, što vrši pritisak na svetske cene hrane. Osim toga, veliki udar može da se desi i sa šećerom. Ukoliko prehrambena industrija u Kini ili Indiji poveća potrošnju ovog proizvoda doći će do velikih poremećaja. Ali, tačno je i da monopoli u velikoj meri utiču i na nestašice i na visoke cene hrane u Srbiji.
Papović: Nije fer reći suša, a ne reći i šta je sve poskupelo. Zar je suša uticala i na poskupljenje morske ribe. Neko nam stalno vređa inteligenciju. Ja ne znam da je more presušilo. Hrana je poskupela više od 30 odsto u poslednjih godinu dana.
Cvijanović: Prema podacima našeg instituta i Privredne komore Srbije, cene su u septembru bile 26 odsto više nego pre 12 meseci. Posle toga je bilo još nekih poskupljenja, tako da smo zaista blizu toj cifri od 30 odsto.
Politika: I šta je onda rešenje? Kako do jeftinije hrane?
Cvijanović: Mi ćemo morati da zaboravimo na relativno jeftinu hranu. Kod nas je agrar uništen i prema njemu se ponašamo kao maćeha. Treba davati veće subvencije, ali isključivo primarnim proizvođačima.
Papović: Ali, ja se ne slažem s vama da hrana u Srbiji treba da bude skupa.
Cvijanović: Nisam ja ni rekao da hrana treba da bude skupa. Nego da jednostavno iz razloga koje sam naveo, nažalost, više neće biti jeftina.
Papović: Hrana mora da bude jeftinija i da se to sistemski reši.
Politika: Šta to znači sistemski da se reši?
Papović: Treba imati primenjive zakone i pravilnike.
Politika: Koje zakone?
Papović: Zakone o trgovini, o zaštiti potrošača, o Robnim rezervama i o zaštiti konkurencije. Znate, mi smo na našoj Fejsbuk strani objavili fotografiju fiskalnog računa iz Katara, na kojem su voda, hleb, meso i sve je to od 20 do 50 odsto jeftinije nego kod nas. I u pustinji je jeftinije nego kod nas. Godinama se priča vrti ukrug. Da smo ovaj razgovor vodili pre deset godina isto bismo pričali – treba subvencionisati, treba navodnjavati.
Cvijanović: Ništa vi niste rekli suprotno onome što sam ja rekao. Zašto kažem da je vreme jeftine hrane, nažalost, prošlo? Upravo zbog toga što mi dajemo 10.000 evra nekom strancu za otvaranje jednog radnog mesta, a zamislite da smo taj novac dali za proizvodnju „bebi bifa”, šta bi to značilo. Nikada nije kuća pravila štalu, nego štala kuću.
Papović: A mi uvozimo goveđe meso, te „bebi bifove”.
Politika: Da li je moguće da se nama isplati da uvezemo meso, na primer iz Argentine, i da ono bude jeftinije od našeg domaćeg?
Cvijanović: Pa to je posledica monopola. Ovde prerađivači i trgovci imaju koristi, a ne primarni proizvođači. Da sam ja ministar, kleknuo bih u skupštini i molio da se što veća sredstva preusmere u stočarstvo jer, ako se ovako nastavi, za nekoliko godina nećemo imati meso iz domaće proizvodnje. Drastično nam je smanjen stočni fond.
Papović: Znate li šta je još jedan problem ako već pričamo o monopolima? To što vi ovde nekoga prosto ne možete da proglasite monopolistom, odnosno da dokažete da je zloupotrebio taj položaj i da ga za to kaznite. Jer, kad Komisija za zaštitu konkurencije donese takvu odluku, ona padne na sudu. I slažem se s gospodinom Cvijanovićem, da je tih 10.000 evra usmereno u proizvodnju hrane, gde bi nam bio kraj.
Cvijanović: Ma ne treba individualnim proizvođačima ni 10.000 evra. I s dvostruko manje bi se nešto pokrenulo.
Papović: Za te pare u Srbiji možete da kupite polovinu nekog sela. Pa hajde da napravimo neko ogledno selo s tim sredstvima i da pokažemo da je moguće proizvoditi jeftiniju hranu.
Cvijanović: Znači, usaglasili smo se da svim merama agrarne politike treba stimulisati što veću poljoprivrednu proizvodnju i tako dobiti jeftiniju hranu.
Papović: To nije sporno, a ja imam i informaciju da se menja Zakon o trgovini i da će ubuduće biti mnogo lakši dolazak stranih trgovinskih lanaca. Odnosno, neće biti potrebno bezbroj dozvola i mišljenja.
Politika: Ali, ko će da dođe u zemlju u kojoj je plata 350 evra? Kome da proda robu?
Papović: Doći će jer su naši trgovci preterali i marketi su se već uželeli kupaca. Od 20 kasa u hipermarketima rade samo dve, tri, jer nema ljudi. E, zato će neko poput „Lidla” da dođe i da ponudi hranu po nižoj ceni jer, ponavljam, ima prostora da hrana bude jeftinija.
Politika: Kakve su vaše projekcije kretanja cena hrane u Srbiji u narednom periodu?
Cvijanović: Jeftinija hrana je u direktnoj vezi s većim prinosom. Mora se stimulisati povećanje proizvodnje po jedinici površine. Odnosno, najpre nam je potrebna veća produktivnost, pa tek onda stižu niže cene hrane. A to se može postići jedino usmeravanjem finansijskih sredstava ka ruralnim sredinama. Tačno je i da moramo da poštujemo Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju s Evropskom unijom i da spustimo carinske barijere, ali ima mnogo mehanizama kojima možemo da zaštitimo naše proizvođače. Ponavljam, ne prerađivače nego proizvođače.
Papović: Ja bih za pravu projekciju kretanja cena hrane u narednom periodu sačekao usvajanje budžeta za narednu godinu, pa da vidimo za šta će tačno biti opredeljena sredstva. Odnosno, da vidimo kolike će biti subvencije za poljoprivredu.
Izvor teksta i fotografija: Politika