Danas smo suočeni sa činjenicama da sudski procesi u Srbiji traju neopravdano dugo, da su sudovi zatrpani predmetima, da je pravosuđe degradirano, a sudnice su postale poprište različitih skandala. Ništa bolje stanje nije ni u advokaturi koja je danas sve, samo ne nezavisna i samostalna služba, kako je to definisamo Zakonom o advokaturi.
Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći još uvek nije usvojen. Stanje nije bitno poboljšano ni nakon donošenja Zakona o suđenju u razumnom roku, gde stranke, verovatno zbog nedovoljne informisanosti, retko koriste pravno sredstvo koje im je na raspolaganju po novom zakonu, a to je zahtev da sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku. Iako u našem pravnom sistemu sudska praksa nije izvor prava, čini se nelogičnim da se na osnovu istog činjeničnog stanja donose potpuno različite presude koje se zatim ukidaju u postupku po žalbi, pa se predmeti često vraćaju prvostepenom sudu na novo suđenje (često istom sudiji). Ujednačavanje sudske prakse takođe sporo napreduje, pa se, zbog svega navedenog, procesi razvlače u nedogled, a što konačno za rezultat ima pravnu nesigurnost i ogromno nezadovoljstvo građana koji sve to finansiraju. Najveći gubitnici ovakve slike pravosuđa su građani, ali i pojedine sudije i advokati koji kvalitetno i časno obavljaju svoj posao i ne podležu različitim uticajima.
Ovo su samo neki od razloga koji su nas naveli na razmišljanje o tome da sudovi i sudije danas „ne dele pravdu“ već zapravo pružaju neku vrstu usluga od opšteg društvenog interesa, čije se osnovno obeležje, najprostije rečeno, svodi na tumačenje i primenu zakona radi očuvanja i zaštite pravnog i društvenog poretka, odnosno zadovoljenja društvenih potreba svakog građanina. Slična situacija je i sa advokaturom kao samostalnom profesijom koja pruža pravne usluge, a čiji kvalitet ne podleže gotovo nikakvoj kontroli. Sve navedene usluge građani plaćaju, direktno kada je u pitanju advokatura ili indirektno tako što se od njihovih poreza i doprinosa puni budžet iz kog se isplaćuju plate u pravosuđu.
Zbog svega navedenog, mišljenja smo da navedeni subjekti moraju biti odgovorni za kvalitet pružene usluge. Iako su strankama koje nisu zadovoljne sudskim odlukama na raspolaganju različita pravna sredstva, odnosno redovni i vanredni pravni lekovi, smatramo da bi se uvođenjem snimanja sudskih postupaka bitno uticalo na kvalitet pruženih usluga i regulisala lična odgovornost pojedinaca za kvalitet pružene usluge. Uslov je da se ova praksa dobro reguliše posebim zakonom i uskladi sa drugim zakonima koji uređuju zaštitu privatnosti stranaka.