Još se ne zna tačan broj prevarenih turista koji će umesto odlaska na letovanje s nestrpljenjem čekati epilog slučaja agencije „Konte”. Hoće li im novac od uplaćenih aranžmana u Egiptu, Turskoj, Grčkoj biti vraćen i da li je privođenje vlasnika agencije garancija za to? Gde su napravljeni propusti, ko je kriv za to što je obmanut veliki broj građana? I, na kraju, da li će usvajanje novog zakona o zaštiti potrošača, koji bi prema najavama trebalo da sadrži i evropske propise u ovoj oblasti, u većoj meri zaštititi srpskog turistu, pitali smo Radisava Stankovića, direktora Nacionalne asocijacije turističkih agencija (Juta), i Gorana Papovića, predsednika Nacionalne organizacije potrošača Srbije (NOPS).
Politika: Da li imate neke nove informacije o slučaju agencije „Konte”?
Stanković: Nemam komentara, ta agencija nije članica Jute od 2004. godine.
Papović: Vi ste bez komentara, ali ja imam komentar. Malo smo pogledali uopšte kako je registrovan taj „Konte”. Registrovan je sa 500 evra, a uplaćeno je 250. Plašim se da je osnovno pitanje koliko agencija posluje u Srbiji i kako se one registruju, da li ima obavezne garancije, da li posluju u skladu sa zakonom o turizmu… Potrošačima sasvim sigurno nisu predočene garancije pred putovanje. Ovakav način otvaranja agencija dovodi do toga da potrošači sada ne mogu da naplate svoja potraživanja, nema stečajne mase, mi ne znamo šta je njegova imovina. Ko uopšte daje garancije?
Stanković: Turističke agencije se osnivaju kao i svi ostali privredni subjekti. Tačno je da je potreban osnivački kapital od 500 evra. Naravno, tako stičete samo jedan od preduslova da se bavite turističkom delatnošću. Ko i pod kojim uslovima može da se bavi ovim poslom i ko može da bude organizator putovanja i posrednik preciznije određuje Zakon o turizmu. A on je precizirao da svaka agencija, u ovom slučaju organizator putovanja, da bi dobila licencu mora da ima polisu osiguranja iz koje putnici mogu da se regresiraju i na neki način budu zaštićeni. I direktiva EU predviđa da ova polisa važi samo u slučaju nelikvidnosti turističke agencije.
Moram da kažem da veliku preventivnu ulogu u kvalitetu i izvršenju obaveza naših članova igra arbitražni sud Jute. Mi kao nacionalna asocijacija, čije članice ostvaruju preko 90odsto organizovanog turističkog prometa u zemlji, želimo usvajanje evropskih direktiva u ovoj oblasti, iako nismo članica Evropske unije. Naravno da treba dati prelazni period da se institucije i građani pripreme za primenu tih propisa.
Politika: Kako položaj turista određuje Zakon o zaštiti potrošača? Koje novine donosi novi propis (koji nikako da bude usvojen) i zna li se kako izgleda konačna verzija?
Papović: Važeći Zakon o zaštiti potrošača ima samo upućujuću normu ka Zakonu o turizmu. Što se tiče konačne verzije novog zakona, ne znamo šta ona sadrži jer može da se desi da to što je bilo u javnoj raspravi ne bude i u verziji za skupštinu. To je javna tajna i to se ne bi dogodilo prvi put.
Stanković: Znamo i da je i Zakon o turizmu iz skupštine izašao potpuno drugačiji od onoga o kome smo razgovarali. I to sada stvara velike probleme.
Papović: Ipak, nadamo se da će novi propisi onemogućiti da se u Srbiji registruje ogroman broj agencija. Treba otvoriti i ovu priču. Imali smo do sada razne prijave građana, treba se zapitati koliko njih zaslužuje licencu. Sada ih imamo više od 600, a velika Nemačka ih ima šest ili sedam, odnosno toliko turoperatora, koji imaju poslovnice širom zemlje. Koliko kod nas imate pravih turoperatora?
Stanković: Ako hoćemo da pravimo komparaciju u broju agencija, u Turskoj, recimo, postoji više od 6.000 agencija. Iskustva se razlikuju od zemlje do zemlje. Suština je da su neke od njih, kao Nemačka, napravile razliku između turoperatora i turističke agencije koje prodaju aranžmane. Tržišna utakmica tamo je učinila svoje, tržište se sužavalo i to je razlog takve situacije u Nemačkoj.
Politika: Da li je i Srbija to pokušala da uradi uvodeći dve vrste licenci za agencije?
Stanković: Prvi Zakon o turizmu donet je 1994. godine i on već razdvaja organizatora putovanja od posrednika. Izmenama iz 1999. godine prvi put je uveden garancijski polog od 5.000 dolara koji je agencija, organizator putovanja, morala da ima na računu poslednjeg dana u mesecu. Kasnije, 2005, ta suma je povećana na 30.000 dolara, ali u vidu polise. Novim propisima iz 2009. godine ti iznosi nisu definisani, što je po našem mišljenju greška. Mi smo predložili da to bude 50.000 evra, ali su se osiguranja i agencije zbog krize dogovorile da to bude 40.000 evra.
Politika: To je iznos koji svaka agencija treba da ima na računu svakog meseca?
Stanković: Ne, to je polisa koja trajno važi, sve vreme važenja licenci. Kada god imate problem i nemate novac ona može da se realizuje i osiguranje plaća putniku ono što mu pripada.
Politika: Da li je „Konte” imao polisu?
Stanković: On je, naravno, imao tu polisu, ali ona verovatno, iako ne želim da pričam o „Konteu”, govorim generalno, nije dovoljna da pokrije sve slučajeve. To je stvar za diskusiju. Ali, da vidimo šta je realnost. Arbitražnom sudu Jute 2009. godine stigla je svega 31 tužba putnika na sve aranžmane, svih naših članica, a to je bilo više od milion i po putnika.
Politika: Neprijatnost koji su nedavno imali putnici „Kontea” mogu da se dogode i turistima u Evropskoj uniji?
Stanković: Naravno da mogu. Prošle godine je, recimo, u Poljskoj nekoliko hiljada putnika ostalo bez smeštaja. Isto se desilo i sa češkim turistima, pa čak se i Englezima događa da, zbog bankrota, ostanu nezbrinuti. To govori da nijedan zakon, nijedna polisa ne može da pokrije sve slučaje nesavesnog, nesolidnog i „mafijaškog” poslovanja. Svugde u svetu, država propisujeminimum garantovanja, a onda je na svakom privrednom subjektu, čime god da se bavi, da proceni svoj rizik i napravi minimum osiguranja.
Politika: Da li je rešenje u osiguranju putnika?
Stanković: Na zapadu je uobičajeno da se turisti osiguravaju, ako idu u Afriku, recimo, osiguraju se na malariju. Kada našem turisti kažete da ga polisa zdravstvenog osiguranja za deset dana košta 10 evra kažu da im to ne treba.
Politika: A ko je kriv što, recimo, u Srbiji nema polisa od otkazivanja putovanja?
Stanković: U Srbiji imamo 26 osiguravajućih kompanija. I ja postavljam pitanje zbog čega nema te lepeze proizvoda? Nije odgovorna ni agencija ni udruženje za zaštitu potrošača. Predlagali smo nadležnima da se uvedu ponude osiguranja za otkaz putovanja, gubitak prtljaga, nesreće… ali to se nije dogodilo. I zdravstveno osiguranje ne bismo imali da to nije bio uslov za dobijanje vize za zemlje EU. Čim su ukinute vize, naši građani opet idu u inostranstvo bez polise zdravstvenog osiguranja.
Politika: Koliko bi takvi paketi osiguranja poskupeli aranžmane?
Stanković: Znatno poskupljuje, ako to nije masovno osiguranje. Zato država treba da odigra ulogu da edukuje i stimuliše osiguravanje turista. Mora da se promeni svest i shvati da je to suština.
Papović: Država mora da uredi odnose sa osiguravajućim kućama i turoperatorima. Potrošač mora da bude informisan, moraju da mu se predoče svi mogući uslovi putovanja i smeštaja… Prospekti su danas prepuni svega i svačega, a bitne informacije se prikrivaju. Ko im to dozvoljava, da li inspekcija radi svoj deo posla.
Stanković: Ako govorimo o državi, ja izražavam svoje čuđenje da Ministarstvo ekonomije, sektor za turizam, koje je od 1. februara počelo da daje nove licence agencijama, sada usred sezone oglašava i kaže da te licence ne valjaju. Prozivaju se agencije da utvrde da li su polise osiguranja u redu, a pri tom tu kontrolu radi Narodna banka Srbije, a realizuju ih na tržištu osiguravajuće kompanije. One su se saglasile da su polise u skladu sa Zakonom o turizmu.
Politika: Kako će se, po vašoj proceni, završiti slučaj s „Konteom”?
Papović: Ako je pokrenut krivični postupak, mi onda nemamo prava da komentarišemo bilo šta, to su preuzeli državni organi.
Stanković: Moram da kažem i to da je jedan veliki evropski turoperator sproveo proceduru stečaja, a da za to niko nije znao. Jer da se samo deo toga čuo ne bi pukao samo on, već pola države jer to su ozbiljne stvari.
Politika: To je jasno, ali prevarene građane interesuje samo to da li će im novac biti vraćen?
Stanković: Deo sredstava se realizuje iz polise koju „Konte” mora da ima. Ako nema dovoljno novca, onda idu tužbe i verovatno zaplena imovine od čega će se putnici isplaćivati. Postoje mehanizmi i država može da se potrudi i, shodno novim zakonskim propisima, obezbedi da se veći deo štete turistima nadoknadi.
Politika: Šta poručujete turistima?
Papović: Pre svega, dobro se informisati.
Stanković: Svaki putnik mora da ima ugovor o putovanju gde tačno mora da bude navedeno kada ide i gde, koje usluge su obuhvaćene i moraju da ga potpišu obe strane. Sastavni deo je i program putovanja koji detaljno definiše elemente putovanja i na kraju opšte uslove putovanja. Ne pravite nikakve usmene dogovore.
Politika, 19/07/2010