Kakvog li apsurda?! U Predlogu novog zakona o zaštiti potrošača upravo je izostavljen mehanizam osnovne zaštite – u oblasti potrošačkih kredita. Samim tim brojne najave zvaničnika tipa: „potrošači će imati isti nivo zaštite kao u Uniji“ gube svaki smisao. Ono što još više čudi jeste podatak da je ovaj akt pisan duže od 2 godine, a da se nijednom nije niti nagovestila mogućnost ovakvog ishoda. Na brojnim radionicama na ovu temu, pored predstavnika Ministarstva trgovine i usluga, kao i Narodne banke Srbije, upravo se govorilo o adekvatnoj primeni Direktive 2008/48 koja reguliše oblat potrošačkih kredita. Uz asistenciju ZAP projekta bili smo u prilici da vidimo najpriznatije evropske stručnjake iz ove oblasti kako bi se što bolje pripremili za primenu ovog suštinskog dela novog Zakona.
Pojam potrošačkog kredita, iz Direktive EU o potrošačkim kreditima, daleko je širi od pojma bankarskog kredita. Potrošači u Srbiji ostaće potpuno nezaštićeni kada se radi o vrlo širokom spektru finansijskih usluga. U našoj praksi „potrošački kredit” je sinonim za namenske vanprivredne pozajmice sa fiksnim rokom, što je samo jedan od mnogih pojavnih oblika potrošačkog kredita. Činjenica da se novim zakonom nastoji obuhvatiti širok krug ugovora čijim zaključenjem nastaju odnosi povodom kreditiranja potrošača, ukazuje da je bilo neophodno da se u zakonu prihvati ekonomski pojam potrošačkog kredita „ugovor kojim davalac kredita odobrava ili se obavezuje da potrošaču odobri kredit u vidu odloženog plaćanja, zajma ili drugog finansijskog ustupka”. S tim u vezi bitno je naglasiti da se odredbe odnose na ugovore o potrošačkom kreditu, bilo da je reč o otvaranju tekućeg računa, odobravanju keš kredita ili namenskog kredita (za kupovinu tačno određene robe).
Pored toga, uvodi se rok za odustanak, odnosno jednostrani raskid ugovora u korist potrošača, u roku od 14 dana i bez obaveze da navede razloge za svoju odluku, kao i bez obaveze plaćanja naknade u slučaju raskida. Predviđa se i veoma bitna, opšta obaveza davaoca kredita da potrošaču da savet o tome da li traženi, odnosno ponuđeni kredit odgovara njegovim potrebama i imovnom stanju i da ga obavesti o bitnim obeležjima određenog kredita, njegovom značaju za potrošača, kao i o posledicama dužničke docnje.
U praksi pojedinih banaka često se ograničavalo pravo na prevremenu otplatu gotovinskih kredita, nametanjem praktično kaznenih troškova, dok se delimična prevremena otplata negde čak i onemogućavala. Zbog toga je neophodno da se potrošaču prizna pravo da u svako doba, u celini ili delimično, izmiri obaveze po osnovu ugovora o kreditu uz pravo na smanjenje ukupnih troškova kredita. Novim zakonskim rešenjima jasno je istaknuto da davalac kredita nema pravo na naknadu zbog prevremene otplate dozvoljenog prekoračenja računa, kada je ta otplata izvršena u skladu s planom osiguranja kredita, odnosno kada prevremena otplata ne premašuje milion dinara, kao i vremenski rok u kome potrošač ima pravo da ponovi prevremenu otplatu sume koja ne premašuje ovaj iznos.
Još jedna bitna novina je i zakonsko rešenje o „povezanim kreditima”, odnosno kreditima gde je jasno utvrđena namena koja je unapred poznata davaocu kredita, a po pravilu postoji poslovna saradnja između davaoca kredita i prodavca. Raskidom ugovora o prodaji robe, odnosno pružanju usluga prestaju i obaveze iz povezanog ugovora o potrošačkom kreditu; isto tako raskid ugovora o potrošačkom kreditu, na zahtev potrošača, uslovljava raskid ugovora o prodaji. Ovim članom se predviđaju i prava potrošača u slučaju nesaobraznosti robe ili usluga, kao i kada roba, odnosno usluge nisu isporučene u skladu sa ugovorom o prodaji robe ili pružanju usluga.
S obzirom da se veliki broj potrošačkih problema vezuje upravo za oblast potrošačkih kredita, usvajanje Zakona bez propisa o potrošačkim kreditima neminovno vodi do promene namene i samog imena: ovakav Zakon ne može da bude zakon o zaštiti potrošača.