Tragom šture preporuke Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija građanima da, prilikom ugovaranja novog ili zamenskog putovanja „obrate pažnju“ da li agencija preko koje isto ugovaraju poseduje licencu i propisanu garanciju putovanja, saznajemo:
Zbog procene da je rizik prevelik, društva za osiguranje odbijaju da sa turističkim agencijama zaključe nove polise osiguranja. Poseban problem predstavlja dug agencija po starim polisama koji nije izmiren, pa je iluzorno očekivati da će uopšte biti izdate nove polise. Navedene polise su neophodan uslov da bi agencija dobila licencu i mogla da radi, ali su i garancija putniku da će u slučaju prestanka rada agencije, potencijalno, moći da povrate svoj novac od uplaćenog, a nerealizovanog putovanja, bilo da se radi o potpuno novom ugovoru ili zamenskom putovanju na osnovu Uredbe u vezi sa Covid-19. Koristimo termin „potencijalno“ zbog toga što u polisama osiguranja pandemija i vanredno stanje nisu navedeni kao osigurani slučajevi, pa je pitanje da li će građani uopšte moću na se naplate iz polise, koja je važila u trenutku ugovaranja osnovnog (prvobitnog) putovanja, a koje je otkazano ili odloženo zbog Covida. O tome će poslednju reč morati da da sudska praksa. Na stranu što osigurane sume u najvećem broju slučajeva neće biti dovoljne da se isplati celokupan iznos pa bi putnici u slučaju da se nađu u situaciji na novac potražuju od osiguranja u najboljem slučaju mogli da se nadaju tek nekom procentu od celokupno uplaćene sume. Zbog svega navedenog, odnosno činjenice da je velika većina putovanja otkazana, da se nova ne planiraju zbog neizvesnosti oko pandemije, sve agencije su praktično pred gašenjem i njihova sudbina je potpuno neizvesna u ovom trenutku.
Svesni smo činjenice da su problemi izazvani pandemijom najviše pogodili sektor turizma i da su toliko kompleksni da su jednostavna rešenja praktično nemoguća. Situacija je trenutno takva da u začaranom krugu između putnika, agencija, ministarstva i osiguravajućih kuća materijalnu štetu trpe svi osim ministarstva kao glavnog kreatora politike zaštite potrošača, ali i regulatora propisa iz oblasti turizma, pa se od istog očekuje da pronađe adekvatno rešenje, koje će u trenutnim okolnostima biti najpravičnije moguće. Potrošači su svojim pristajanjem na zamenska putovanja u najvećem broju slučajeva pokazali zavidan nivo odgovornosti i solidarnosti za novonastalu situaciju. Zbog svega navedenog, sa punim pravom od resornog ministarstva se zahteva i očekuje više od informacije „da obrate pažnju“. Sve ovo se moglo očekivati i na neki način predvideti, pa su potrošači morali biti na vreme obavešteni i informisani kako bi bili u prilici da donesu najbolje odluke u sopstvenom interesu. Po našem mišljenju, izostankom potpunih i pravovremenih informacija potrošači su dovedeni u situaciju da veruju (vrlo moguće) praznim obećanjima u vezi sa sudbinom svog novca i turističkih putovanja.