Deca u Srbiji, zbog česte ishrane pekarskim proizvodima, imaju sve češće zdravstvene probleme.
O gojaznosti, dijabetesu, povišenom pritisku smo izveštavali juče, a danas smo ispitivali kakvog su kvaliteta mesne prerađevine iz brze hrane.
Viršle su se decenijama koristile u ishrani i različite generacije nisu imali zdravstvenih problema. Ali pre 20 godina viršla je sadržala 90 odsto mesa.
U današnjoj viršli, stručnjaci upozoravaju, pravog mesa je jedva 30 odsto, a ostalo je takozvano mehanički otkoštano meso.
Zoran Roksandić, inženjer prehrambene tehnologije, kaže da je mehanički otkoštano meso klasičan otpad mesne industrije. U mesnoj industriji kod nas, kako navodi Roksandić, postoji izum da se melju kosti, kresta, nogice i krilca i to se sve kao emulzija stavlja u viršle.
Ima i viršli boljeg kvaliteta, ipak iz Nacionalne organizacija potrošaća upozoravaju da se u Srbiji nedovoljno kontroliše kakvo se meso stavlja u mesne prerađevine
„Mnogo puta do sada upozoravali smo i postavljali smo pitanje gde završava staro meso. Kod nas to meso završava nazad u mesarama, odnosno klanicama i od toga se prave prerađevine. Da tragedija bude još veća, nije samo u pitanju meso koje se u mesarama ne proda, meso koje se nije prodalo u supermarketima, meso koje se nije prodalo u ugostiteljskim objektima se pretvara u kobasice, pretvara se u šnicle, u pljeskavice i takve nam se pljeskavice prodaju”, priča Goran Papović, predsednik Nacionalne organizacije potrošača Srbije.
Da bi se zavarali potrošači i zamaskiralo eventualno bajato meso, u prerađevine se dodaju brojni aditivi da dočaraju ukus kvalitetnog mesa.
Roksandić ističe da su aditivi definitivno otrovni, kancerogeni i predstavljaju grupu kumulativnih otrova čije se negativno i loše dejstvo oseća tek posle izvesnog vremena.
Neki mesari sami prave u mesarama prerađevine, iako za to nisu registrovani.
U Nacionalnoj organizaciji potrošača Srbije navode da Srbija mora da ima uredno registrovana gazdinstva, ali i klanice.
„Ako vi u ovom trenutku imate preko 1000 klanica registrovanih, a od toga samo osamdesetak imaju HCCP, a imate svega par dozvola za izvoz gotovog mesa i prerađevina od mesa u Evropsku uniju, šta to znači? Da stranci mnogo bolje znaju kakve mi proizvođače imamo i šta to radimo”, priča Papović.
Prema evropskim standardima, svaki potošač ima pravo da zna sa koje farme potiče meso i gde je prerađeno, na koji način je transportovano. To su i standardi Zakona o bezbednosti hrane. Potrebno je i da lista nekvalitetrnih proizvođača bude javna, jer potrošači imaju pravo da znaju.
Posle obroka sa mesom, deca najčešće piju voćne sokove. Kakvog su oni kvaliteta, imaju li voća, ili je umesto voća hemija i šećer? Nedavni rezultati analize 55 uzoraka osam najvećih proizvođača sokova u Srbiji pokazali su da čak trećina ne zadovoljava standarde kvaliteta.
- Izvor: B92, 25.05.2011.