Ponovo se aktuelizuje pitanje zamenskih putovanja i vraćanja novca potrošačima koji zbog epidemioloških mera nisu mogli u periodu 2020. ili 2021. godine da realizuju putovanje. Shodno Uredbi donetoj proleća 2020. godine, putnici koji nisu iskoristili zamensko putovanje, predviđeno je bilo da novac mogu dobiti do 15. januara 2022. godine. U novembru 2021. godine donosi se nova Uredba sa ciljem da se prethodna obaveza povrata novca prolongira, odnosno da se nužno ne realizuje januara meseca 2022. godine, već se kao krajnji rok navodi januar 2023. godine. Donošenjem ovakve Uredbe na predlog resornog Ministarstva trgovine turizma i telekomunikacija, u okviru kojeg deluje i Sektor za zaštitu potrošača, nameće se pitanje, šta je konkretno učinjeno kako bi se doprinelo zaštiti prava i interesa potrošača u ovom slučaju?
Nakon dužeg protoka vremena, sagledavanjem sleda događaja, možemo konstatovati da su Uredbom derogirana prava koja propisuje Zakon o zaštiti piotrošača i po osnovu kojeg potrošač i u ovakvom slučaju ima pravo na povrat novca. Dalje, uzimajući u obzir sve okolnosti, potrošači su i od strane nas kao udruženja, bili savetovani da zbog dužine i neizvesnosti sudskog postupka, se u isti ne upuštaju već da sačekaju predviđen krajnji rok za povrat novca, odnosno januar 2022. godine. Dakle, Uredba je bila garant da će novac u predviđenom roku biti vraćen. Uredba je bila sredstvo i da se potrošači odvrate od sudskog postupka. Uredba je bila sredstvo i da se turističke agencije neselektivno kreditiraju. Dakle, Uredba je bila mehanizam, koji umesto da ponudi rešenje, isto prolongira, a sada vidimo da je upitno i da li će krajnji rok 2023. godine biti ispoštovan.
Postavlja se pitanje, da li se moglo iznaći bolje rešenje? Mišljenja smo da je moralo, iz razloga što prolongiranje obaveze koje Zakon propisuje za potrošače nije rešenje. Upitno je koliko će se još Uredbi doneti, odnosno da li će i novi rok biti produžen i tako u nedogled na štetu potrošača?! Takođe, mišljenja smo da se turističkim agencijama moralo pomoći, ali ne preko leđa potrošača, za koje se podrazumeva da svaki novi namet moraju podneti. Subvencionisanje ili povoljno kreditiranje agencija koje zaista nisu mogle da povrate sredstva od ino partnera bilo bi rešenje, ali i konkretna mera kojom bi nadležni rešili a ne prolongirali problem. Međutim, niko se na ozbiljan način nije pozabavio kontrolom rada i tokova novca agencija što je za posledicu imalo gašenje velikog broja istih dok su nastavile da posluju one kojima pomoć možda nije bila ni potrebna.
Sled događaja nameće zaključak da je pravna sigurnost, donošenjem ovakvih pravnih akata, narušena. Potrošači ne samo da gube poverenje u turističke agencije, već i u ceo sektor turizma i nadležne organe koji bi trebalo da vode politiku u cilju zaštite svih, a ne samo jedne strane i to u ovom slučaju, ekonomski jače. Trenutno, potrošačima jedino što preostaje je nada da će svoj novac moći da iskoriste za neki drugi aranžman, a ukoliko im je novac neophodan za neke druge stvari, istom će moći da se nadaju u januaru 2023.