У медијима се ових дана одвија дебата о кредитима у швајцарским францима, при чему се стиче утисак да се проблем умањује. Преовлађују написи да је у Србији мали број грађана који је подигао кредите у швајцарцима, да је бивши гувернер Јелашић упозоравао грађане на ризик, те да би било каква интервенција државе аналогна мерама у суседним државама била дискриминаторна према грађанима који су се задужили у еврима.
Чињенице говоре другачије. Да ли је бројка од око 25.000 грађана са кредитима у швајцарцима мала? Да ли би држава сматрала да (не) треба да помогне да је исти број грађана погођен елементарном непогодом? Друго, заборавља се да су поједини министри позивали грађане да се задужују у швајцарцима. То потврђује и сам господин Јелашић: „Дозволите ми да вас подсетим да су неки министри јавно причали 2007, `08, `09 да нема ништа лепше на свету него задужити се у швајцарцима...“ С друге стране, г. Јелашић је и данас, као и тада, опрезан: “Незахвално је данас рећи да ли би имало смисла прећи у другу валуту, међутим можда би имало смисла да они који су узели кредит искључиво у швајцарцима један део свог кредита конвертују у евро, односно у динар, пошто је незахвално да се предвиди шта ће бити у блиској будућности“. (Извор SEEbiz/B92 14.7.2011.).
Аргумент о диксриминацији грађана са кредитима у еврима тражи подробније образложење. Уговарање валутне клаузуле дозвољено је код нас тек 1993, изменама Закона о облигационим односима. До тада је валута уговора у домаћем промету могла да буде искључиво динар. Сврха валутне клаузуле јесте заштита повериоца од пада вредности домаће валуте. Њоме се остварује начело једнаке вредности узајамних давања из чл. 15. ЗОО. Поверилац из уговорног односа треба да добије противвредност онога што је дао или учинио дужнику. Ни мање, али ни више од тога. Валутна клаузула не сме бити средство неоправданог обогаћења повериоца. У случају банака, једини извор профита треба да буде уговорена камата. На страну то што банке редовно, (не)прикривено, уговарају и друге накнаде.
За последње четири године вредност швајцарског франка у односу на евро скочила је за 80%, па су за банке кредити у швајцарцима не само средство заштите од депресијације динара, већ и извор поприличног профита. Иако се метафора о елементарној непогоди неком можда чини неумесном, за кориснике кредита у швајцарцима енорман раст курса франка има исте погубне последице као поплава или земљотрес. Ту околност корисници кредита у време закључења уговора нису могли предвидети. Та околност има за последицу нарушавање начела о једнакој вредности узајамних давања у односу банке и њеног клијента, на штету клијента.
Солуције које банке и поједини економски стручњаци нуде имају за заједничко то да се стварни проблем њима не решава. Конверзија кредита у евре практично значи подизање новог кредита, у висини преостале главнице ранијег кредита. Код већине корисника износ преостале главнице, претворен евре, већи је него у време подизања кредита. Конверзијом кредита дужник све што је до сада платио баца у бунар, поново се задужује за већи износ и приде плаћа накнаду за конверзију. Друга солуција је продужење или одлагање отплате. У овом случају корисник ће платити већи износ камате, а ризик раста франка и даље постоји. Трећа могућност је превремена отплата. Под условом да има одакле да плати, корисник и у овом случају мора да плати више него што је стварно добио. Решење је у томе да се поврати равнотежа у узајамним давањима. ЗОО у члану 133. садржи одредбу која то омогућује: Ако после закључења уговора наступе околности које отежавају испуњење обавезе једне стране у тој мери да је очигледно да уговор не одговара очекивањима уговорних страна и да би по општем мишљењу било неправично одржати га на снази такав какав је, страна којој је отежано испуњење обавезе може захтевати да се уговор раскине. Уговор се неће раскинути ако друга страна понуди или пристане да се услови уговора правично измене.
Ако банке не пристану на одговарајући захтев корисника, он могу поднети тужбу суду. Судски пут за остваривање права спор је и скуп. До окончања спора корисник кредита морао би и даље да плаћа увећане рате кредита и трошкове вођења спора.
Решење су преговори између банака и клијената. Пошто банке имају много већу преговарачку моћ, кориснике кредита треба да заступају удружења за заштиту потрошача, којима би помагали правни и економски стручњаци. У преговорима треба да учествује и држава у својству посредника. Одлагање решења проблема кредита у швајцарцима ће имати за последицу све веће кашњење или немогућност отплате кредита (то се већ дешава), што није у интересу банака, али ни државе. Преговори треба да резултирају изменом услова кредита тако да се поново успостави принцип равнотеже узајамних давања. Банке су дужне да учествују у преговорима, сагласно начелима савесности и поштења, забране злоупотребе права и мирног решавања спорова из ЗОО.
Проф. др Дијана Марковић-Бајаловић