Ушли смо у јесен, а животне намирнице никако да појевтине
Кад год се педесетогодишња Крушевљанка Звездана К. врати из куповине, коментарише како јој је торба све празнија иако у супермаркету оставља све више пара. Одлазак у набавку хране и пића за четворочлану породицу за њу је постао стресна авантура са неизвесним крајем.
– Не дај боже да ми је потребно и нешто од кућне хемије или козметике. Хиљадарка је постала ништа. Толико потрошим само за намирнице за један дан. А сутра све из почетка. Поново морам у радњу – жали се наша саговорница.
Са носталгијом се сећа како су је у основној школи учили да можемо да хранимо пола Европе. Сада, чини се, једва успевамо да нахранимо сами себе. Да невоља буде још већа, намирнице никада нису биле скупље. Па, зашто је храна у Србији скупа? И што је још важније, зашто и даље поскупљује?
Од очекивања челника монетарне политике да ће јесен донети појефтињења, а тиме и нижу инфлацију, уз изузетке, ништа није било. Стручњаци кажу да нисмо изоловано острво у мору, већ део светског тржишта. Због тога, објашњавају они, поскупљења на светском тржишту утичу и на малопродајне цене код нас. Нешто ту, ипак, не пије воду у потпуности. Јер, када падне цена нафте на светском тржишту, код нас гориво не појефтини. Када евро скаче, сви у кретању курса нађу разлог за поскупљења. Али, када европска валута пада или када јој се вредност стабилизује, никоме не пада на памет да ценовнике врати на претходни ниво. Због тога у организацијама за заштиту потрошача истичу да цене хране у Србији, осим светског тржишта, кроји и наша специфичност – недовољна конкуренција. Трговци углавном нису расположени за разговор о овој теми. Правдају се да су последња карика у ланцу који води од фабрике до потрошача и да они само примењују ценовнике које одређују произвођачи, увозници, добављачи…
Драго Цвијановић, директор Института за економику пољопривреде, сматра да не можемо мимо света и да цене хране у Србији прате оне на страним тржиштима, где је такође све поскупело.
– Број становника у свету се повећао, а елементарне непогоде попут суша и поплава никада нису биле чешће него последњих година, па су приноси смањени. Осим тога, не можемо да очекујемо ни повећање пољопривредних површина. Веома је интересантна појава и да је повећањем дохотка по глави становника у Кини и Индији дошло и до промене структуре исхране. Уместо житарица и они сада хоће више меса. То је огроман притисак на потражњу, а капацитети су ограничени, па и цене расту. Ми смо у целој тој причи мали, немамо огромне површине под житарицама попут Украјине и Русије и једноставно се прилагођавамо – сматра Цвијановић.
У водећим организацијама за заштиту потрошача кажу да свакодневно прате кретање малопродајних цена, а на питање због чега је храна толико скупа и зашто и даље поскупљује, имају спреман одговор. Додуше, другачији од одговора економских стручњака.
– Због чега све поскупљује? Због тога што имамо неуређене односе на тржишту и трговачке и произвођачке монополе са којима држава никако да се обрачуна – истиче Горан Паповић, председник Националне организације потрошача Србије.
Постоји ли још неки рецепт за јефтинију храну у Србији, без обзира на неспремност државе за кончани обрачун са монополима и картелима. Цвијановић подсећа и да су изнуреност наше пољопривреде и уситњеност поседа главни узроци недовољне продуктивности и непрофитабилности нашег сељака, односно наше пољопривреде, а тиме и високих цена хране. Осим тога, то што зелениш неретко добијамо из треће или четврте руке, такође гура цене на горе. Ту треба тражити једно од решења – сматра он.
– Уколико би пољопривредни произвођачи у Србији почели да се на било који начин удружују, да оснивају задруге, разне кооперативе или нешто треће, они би у старту били продуктивнији и конкурентнији. Главни проблем је то што при набавци материјала, горива и осталих инпута наш сељак не може да оствари корист попут нижих маржи, односно да добије попусте. Када, на пример, велики системи купе хиљаде тоне ђубрива и стотине тона семена или механизацију, добијају их повољније него индивидуални произвођачи. То би удруживањем могло да се реши. А наравно да и висока цена трошкова производње одређује цену пољопривредних производа. Повећањем продуктивности сигурно бисмо добили јефтинију храну – закључује Цвијановић.
С. Деспотовић
Не постоје разлози да шећер поскупи
Министар пољопривреде и трговине Душан Петровић изјавио је јуче да нема разлога за поскупљење шећера и да очекује да ће тржиште те животне намирнице у Србији у наредним недељама бити у потпуности стабилизовано.„Када се на разложан начин сагледају сви трошкови производње не постоје утемељени економски разлози да шећер поскупи”, казао је Петровић новинарима.
Министар је нагласио да се на површинама од 55.000 до 60.000 хектара под шећерном репом ове године бележи веома добар принос који износи 50 тона по хектару.„Садржај шећера, односно дигестија већа је него прошле године и износи 16 одсто”, рекао је Петровић.
Министар је нагласио да ће продукција шећера бити не само довољна за домаћу потрошњу већ и за испуњење извозне квоте.
Он је подсетио да се из робних резерви на тржиште сваког месеца „пушта” по 3.000 тона шећера и указао да је у току тендер за куповину 15.000 тона шећера од стране Робних резерви.
Петровић је казао да поскупљење и несташица шећера ускоро „више неће бити тема” као и да ће корак по корак, врло брзо, држава наћи адекватне одговоре и за све могуће изазове тржишта када је реч о другим основним животним намирницама.
Малопродајна цена шећера у трговинама у Србији креће се од 103 до 130 динара по килограму, иако према мишљењу стручњака не би требало да буде већа од 95 динара, јер шећера на домаћем тржишту има довољно, а добра снабдевеност се очекује и у наредном периоду.
Izvor: Politika, 23.09.2011.