Тржиште Србије је веома занимљиво свим светским произвођачима. Пре свега због остваривања зараде, али и недостатка системских решења којима се намеће обавезна контрола робе. Ову „повољност” користе готово сви како би нам продали оне производе које не могу у земљама ЕУ или тамо где постоји ригорозан систем контроле квалитета.
Најаве да ће нови закон донети знатна побољшања за обичног потрошача дефинитивно се нису обистиниле. У зачараном кругу произвођач – увозник – трговац, потрошач је тај који готово увек губи. Зашто је тако?
Пре свега, због законских прописа земље у којој живимо. Акредитоване лабораторије користе стандарде који се никако не односе на испитивање квалитета патика. Како и зашто је то могуће, очекујемо одговоре у данима који долазе. Друго, трговци сами одлучују о судбини приговора потрошача кроз формирање комисија, применом само њима знаним методама.
Другим речима, ако комисија одлучи да је потрошач „крив” за настали недостатак не постоји начин да било ко такву одлуку преиначи. Наравно, остаје могућност вештачења као предуслова за судски процес или покретање поступка вансудског решавања спора. Кључно питање је колико је потрошача спремно да уђе у дуготрајну и крајње неизвесну процедуру због једног пара патика?
Механизми контроле квалитета морају да постоје у циљу постизања елементарне заштите потрошача. Када би, рецимо, свако од нас знао колико савијања може и мора да издржи ђон патика, искористили бисмо једно од основних права – право на информисаност. До тада, остаје нам да видимо да ли ће савест трговаца коначно бити у служби задовољења потреба потрошача.
Зоран Николић, Национална организација потрошача Србије