Čudan redosled: U svetu su prvi na udaru krize investicije poput kupovine stana ili auta, dok je kod Srba ta lista malo drugačija, pa se najteže odričemo sitnih zadovoljstava.
Istraživanja pokazuju da u svakoj krizi postoji ustaljeni redosled čega se građani najčešće odriču. U svetu su prvi na udaru krize velike investicije poput kupovine stana ili novog automobila, dok je kod Srba ta lista nekako drugačija, pa se najteže odričemo mobilnih telefona, sitnih zadovoljstava koja ipak koštaju, poput kladionice, kafane i bacanja novca na igre na sreću.
S druge strane, najlakše je uštedeti na sredstvima za higijenu, kulturnim događajima, odlascima kod frizera i kozmetičara, smatra većina građana.
Građani drugih zemalja posle nekretnina prvo precrtavaju garderobu i tehničku robu, da bi se, na kraju, kaiš najviše stezao na hrani ili na kućnoj higijeni. Kod nas je situacija malo drugačija, premda smo po mnogo čemu specifični. Zaključak da smo se lične higijene odricali i pre početka krize možda deluje pretenciozno, ali niko ne može da pobije činjenicu da nam nedostatak novca neretko predstavlja idealno opravdanje da izbegnemo odlazak kod zubara ili lekara.
Zbogom, kulturo
– Evidentno je da smo na prve znakove krize počeli da štedimo na svemu što se, uslovno rečeno, može nazvati uživanjem – kaže Zoran Nikolić iz Nacionalne organizacije potrošača Srbije. – Prestajemo da kupujemo knjige, da odlazimo u pozorište ili bioskop, sve ređe posećujemo kafane i organizujemo zajednička slavlja ili proslave. Nakon toga, štedimo na garderobi, kupujemo jeftiniju i manje kvalitetnu robu, zaboravljajući pritom englesku poslovicu da nismo toliko bogati da bismo dozvolili sebi da kupujemo jeftine stvari. Tek na kraju dolazimo do hrane, ali nam se štednja na njoj, po pravilu, uvek vraća kao bumerang. Ovde zaista ne bi trebali da pravimo kompromise, jer za razliku od hedonizma, kulture i garderobe, posledice loše ishrane se pojavljuju kasnije i često se ne mogu ispraviti. Naravno, nužda zakon menja, ali bi ipak morali da povedemo računa o prioritetima.
Odricanje od odlaska kod zubara je samo jedan od primera koliko malo vodimo računa o svom zdravlju. Razumljivo je da je mnogo prijatnije sebe zadovoljiti kupovinom neke sitnice nego provesti (i platiti) vreme na stomatološkoj stolici, ali je izvesno da ćemo kasnije promeniti mišljenje, odnosno tek kada nam zdravlje bude bespovratno narušeno.
Koliko na ekonomsko stanje nacije ukazuju naizgled obične sitnice pokazuje i višegodišnje istraživanje sprovedeno u visokorazvijenim zemljama, koje je pokazalo da je kupovina donjeg rublja u tesnoj vezi sa kupovnom moći jedne zemlje.
Kafana kao potvrda identiteta
Sociolog Milimir Mučibabić objašnjava da se siromašna društva najlakše odriču kulture – pozorišta i umetničkih vrednosti, jer smatraju da je to gubljenje vremena. S druge strane, kafana i provod su nešto čega se Srbi poslednje odriču zbog ugleda koji ta „institucija” uživa kod nas. – Siromaštvo i kriza dovode do rizika od gubitka identiteta i upravo zato je našem čoveku potrebna njegova potvrda, pa čak i od osoblja u kafani. Prosto, postoji jedan čudan sistem vrednosti u kome čovek gubi koordinate, a u kome druženje i kafana zauzimaju visoko mesto – objašnjava Mučibabić.
Činjenicu da se Srbi pre odriču odlaska kod lekara nego provoda, Mučibabić objašnjava time da naši ljudi za neposećivanje lekara uvek nađu opravdanje. Ipak, ne dopuštaju sebi da ne odu u kafanu, jer bi to, prema njihovom sistemu vrednosti, pokazivalo veoma lošu situaciju. M. C.
Prava slika stanja
Po pravilu, prvi znak krize upravo je manja potražnja gaća na tržištu, na osnovu čega bi se moglo zaključiti da se najlakše odričemo onoga što se ne vidi. Ipak, naši sagovornici kažu da takve rezultate treba prihvatiti sa rezervom. – Ne možemo na osnovu toga koliko imamo mobilnih telefona procenjivati da li živimo u zemlji blagostanja ili ne, jer se ljudi različito odnose prema svojim potrebama – kaže Zoran Popov, ekonomista. – Sećam se istraživanja u Velikoj Britaniji gde su ekonomske tokove godinama sagledavali na osnovu odnosa prodatog viskija i prosečnih plata učitelja u Engleskoj, da bi se tek kasnije pokazalo da to, ipak, nije realan odnos. Osim toga, važno je i gde se istraživanje obavlja, jer je činjenica da nisu isti prioriteti stanovništva na jugu Srbije ili, recimo, onog u Beogradu ili Vojvodini. Znatno važnije bi bilo kada bi neko istražio šta su naši ekonomski prioriteti – stvaranje uslova za lično bogaćenje pojedinaca ili potreba da zaista napravimo takav ekonomski sistem koji bi celoj zemlji doneo blagostanje.
Redosled odricanja tokom kriznog perioda:
1. Prvo čega se građani Srbije odreknu kada shvate da moraju da smanje troškove je – kupovina knjiga
2. Srbi smatraju da će prilično uštedeti ako ne idu u pozorište ili bioskop
3. Odlazak kod zubara i lekara je treći na spisku za štednju iako na zdravlju ne bi smelo da se štedi
4. Kada želimo da smanjimo udar na budžet, kupujemo jeftiniju i manje kvalitetnu robu
5. Na garderobi se štedi tek kada se odrekne većih zadovoljstava
6. Ručkovi, kafane, druženje s prijateljima na dnu su liste odricanja
7. Na hrani, mobilnim telefonima i gorivu štedi se samo onda kada nema na čemu drugom
IZVOR: Press