Poverenik za informacije od javnog značaja zatražio od Ministarstva finansija promenu propisa na osnovu kojeg prodavci prilikom podnošenja reklamacije od potrošača traže lične podatke, poput JMBG-a.
Poverenik za informacije od javnog značaja zatražio je od Ministarstva finansija da se izmeni propis koji trgovcima služi kao opravdanje da prilikom podnošenja reklamacije od kupaca uzimaju lične podatke poput matičnog broja, saznaje „Potrošač”.
– Nijednim zakonom nije predviđena obaveza kupca da prilikom reklamacije daje JMBG. Zakon o zaštiti podataka predviđa da bi takva praksa morala da bude uređena zakonom, a u ovom slučaju to nije tako. To nije urađeno čak ni pravilnikom kao podzakonskim aktom, nego obrascem, koji je doneo ministar finansija i sada bi mogao da ga promeni, odnosno da kaže da prilikom reklamacije ne treba da se prikupljaju lični podaci, već da je dovoljno da se podnese fiskalni račun ili slip od kartice. Mi smo tražili to od ministarstva, ali nismo dobili nikakav odgovor – navodi Aleksandar Resanović, zamenik Poverenika za informacije od javnog značaja.
U čemu je, zapravo, problem? Princip podnošenja reklamacije kod većine trgovaca je sličan. Oni se, kada traže lične podatke kupaca, pozivaju na pravilnik iz 2004. godine u kojem je napisano da ukoliko kupac vraća robu vredniju od 500 dinara, u takozvani obrazac NI upisuje ime i prezime, JMBG i svojeručni potpis. Ovakva praksa uspostavljena je u trenutku masovne fiskalizacije u Srbiji i u tom trenutku je možda i imala smisla.
Međutim, sa uvođenjem Zakona o zaštiti podataka o ličnosti ovaj propis postao je u najmanju ruku problematičan, te je stoga Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja, još ranije upozoravao da je reč o nezakonitom postupanju trgovaca.
– Postavljanje takvih zahteva građanima je ne samo neetično i neprihvatljivo, nego očigledno i nezakonito. Ustav Srbije u članu 42. jemči zaštitu podataka o ličnosti i utvrđuje da se obrada podataka o ličnosti uređuje zakonom.Nijednim zakonom nije predviđena obaveza građana da se prilikom reklamacije proizvoda i usluga, odnosno vraćanja ranije kupljene robe legitimišu, odnosno da prodavcima daju bilo kakve lične podatke, a pogotovo ne veoma kompleksan podatak kakav je JMBG. Takva „obaveza” nije predviđena. I da jeste, to ne bi bilo u skladu sa Ustavom i zakonom, ni Uredbom o uvođenju fiskalnih kasa. Ta „obaveza” je uvedena u sistem jednim najobičnijim obrascem koji nosi oznaku NI – nalog za ispravku, a koga je, donoseći ga na osnovu navedene uredbe Pravilnika o načinu vršenja ispravke, propisao tadašnji ministar finansija i ekonomije, i proglasio za sastavni deo pravilnika – upozorio je ranije Šabić.
Trgovci uglavnom ne žele da govore o ovoj temi, a nezvanično se pravdaju time što od njih ove podatke mogu da zahtevaju inspekcija ili knjigovođa. Međutim, u udruženjima potrošača ističu da je ovakvo ponašanje trgovaca, u najmanju ruku, problematično.
– Dovoljan dokaz koji potrošač mora da pruži prilikom zamene ili reklamacije robe su fiskalni račun, slip-platne kartice ili ček. I to je dovoljno. A kada bilo koji trgovac od kupca prilikom reklamacije ili zamene robe zatraži lične podatke, on ima puno pravo da to odbije.Prodavci to ne smeju da rade, jer se onda postavlja pitanje kome su ti podaci namenjeni. Važno je da znaju da nema zakona koji ih na to primorava – ističe Goran Papović, predsednik Nacionalne organizacije potrošača Srbije.
Ček bez broja lične karte
– Kada kasirka zatraži od kupca da na poleđini čeka napiše broj telefona i lične karte, on ima puno pravo da to odbije. Ček zamenjuje novac i niko nema prava da od potrošača traži privatne podatke kakvi su adresa ili broj telefona. Ne postoji nijedan zakon koji to nalaže – navode u NOPS-u.
U kancelariji poverenika nešto su umereniji, ali ističu da, prilikom plaćanja na poček ne bi trebalo uzimati više podataka od kupca nego što je to zaista i potrebno.
– Sa čekom je drugačija situacija, nego sa obrascem NI. Kada popunjavate ček upišete datum dva ili tri meseca unapred, a trgovci vam traže broj lične karte i telefona. Jer, ukoliko dođe do nekih promena ili problema, oni zaista moraju da imaju kontakt kako bi o tome mogli da obaveste potrošača. Međutim, tu bi trebalo da se poštuje princip srazmernosti, odnosno da uzmu samo onoliko podataka koliko im je zaista i potrebno da u nepredviđenoj situaciji kontaktiraju sa izdavaocem čeka. To znači ime i kontakt telefon. Nije im potrebno ništa više od toga – objasnili su u kancelariji poverenika, dok u Udruženju banaka ističu da zakon uopšte i ne poznaje kategoriju odloženog plaćanja čekovima, već je to praksa koju su uspostavili trgovci, a na koju su pristali potrošači, pa je teško reći ko ima prava nešto da traži, a ko da odbije.
Izvor: Politika