Sudeći po trenutnoj situaciji na tržištu odeće i obuće, gotovo je nemoguće danas odgovoriti na pitanje iz gornjeg naslova: koji konfekcijski broj nosite.
Gostujući prošle subote u emisiji „Žene” u kojoj je tema bila standard konfekcijskih brojeva i brojeva obuće, Goran Papović, predsednik Nacionalne organizacije potrošača Srbije, rekao je da u zemlji postoij nedorečen standard prilikom proizvodnje odeće, da se ni kao takav ne primenjuje, kao ni kontrolni standard prilikom uvoza odeće iz inostranstva.
Paralela je napravljena između nekadašnjeg JUS-a i današnjeg SRPS-a, kako se danas zove skraćenica za „srpski standard”. Veličina 38 danas, na primer, po praksi i zbog nedostatka regulative, može da predstavlja raspon od nekoliko konfencijskih brojeva, što je ostavljeno proizvođaču odeće na procenu, spostvenu ideju o tome i odgovornost. Odgovornost, zbog koje neće zakonski odgovarati ako taj broj 38 ne odgovara nekadašnjim standardima koji podrazumevaju određene mere tela za taj broj.
Poseban problem nastaje i oko nedefinisanih opisnih veličina kao što su S (small), M (medium), L (large), te ove odrednice ne znače isto za kineskog, španskog ili američkog proizvođača odeće.
Papović je u emisiji pomenuo i da kontrola uvoza konfenkcijske robe podrazumeva samo jedno merenje, jednog dela odeće i da na osnovu toga roba dobija „zeleno svetlo”, što rezultira da potrošaču niko ne garantuje da će za određenu kupljenu konfekcijsku veličinu dobiti ono što se zove standard za taj broj.
S druge strane, stilista Ašok Murti, drugi gost u ovoj emisiji, insistirao je na tome da je došlo do antropološkiih promena u građi čoveka, te da je to najveći problem i da treba uraditi dodatne analize i merenja današnjeg čoveka.
Tokom emisije je napravljena i jedna kratka analiza konfekcijskih brojeva za decu, u poređenju ponude odeće i konkretnih zahteva za određene konstitucije dečaka u dobi između 10 i 14 godina, te je utvrđeno da iz ponude konfekcije, gotovo nijedna veličina ne odgovara 100% niti za jednog od dečaka.
Šta je sa standardima u Srbiji?
Proizvođači tekstila deklarišu sami veličine svojih proizvoda i potom ih šalju u laboratorije za ispitivanje i kontrolu, gde se vrši provera. Domaći proizvođači prilikom izrade proizvoda koriste stare standarde u koje je uključeno više parametara.
Međutim, laboratorije prilikom ispitavanja veličine odevnih predmeta rade prema evropskom standardu SRPS EN 13402-3, u kojem se daju opsezi za obim struka ili grudi, ali ne i za koji konfekcijski broj (veličinu) se konkretni obimi vezuju. Tako se, prilikom laboratorijske kontrole, vodi samo jednim standardom u kome je, na primer, za pantalone dovoljno proveriti samo obim struka, ali ne i sekundarne mere, dubinu ili dužinu nogavice.
Tako, konačno, kada roba dođe do kupca, u nedostatku jasnog standarda i nedovoljno precizne laboratorijske analize, potrošaču danas ostaje ili da se pomiri sa činjenicom da se „ne uklapa u standard” ili da iz radnje redovno posećuje krojača koji će napraviti dodatne izmene kako bi kupljena konfekcija postala njegova mera.
U tom svetlu, poseban izazov predstavlja kupovina odeće ili obuće na daljinu, putem Interneta, jer ono što je u praksi u radnjama „znate, ovaj prioizvođač ima veći kalup, probaje broj manje” u kupovini preko veb-šopova postaje lutrija.
Šta je sa proverom kvaliteta uvozne konfekcije?
Novi standard preuzet iz evropske prakse, SRPS EN 13402-3, iako ima svojih nedorečenosti, takođe se ni ne poštuje dovoljno.
Prilikom uvoza konfekcije ne proverava se kvalitet materijala, a Tržišna inspekcija, u čijoj je to nadležnosti, može, ali ne mora, da uradi analize na jačinu tkanine i sirovinski sastav.
Međutim, hemijske analize se ne rade, pa tako nema provera da li u bojama ili materijalima ima opasnih i kancerogenih sastojaka, pa se tako dešava da neka roba iz Kine, na primer, koja je zabranjena svuda u Evropi odlukom RAPEX-a, bude nesmetano prodavana u Srbiji.