Potrošači koji brinu o tome šta kupuju i kakav sastav i nutritivnu vrednost ima prerađena hrana koju konzumiraju, ili kakav je hemijski sastav nekog sredstva za domaćinstvo ili higijenu, u velikom su problemu kada treba da pročitaju šta proizvođač piše na deklaraciji.
Naime, od kada je zakonom propisano da je proizvođač dužan da obavesti potrošača na ambalaži koji je sastav prerađene namirnice, kao i koliko važnih nutritivnih sastojaka ima, proizvođači su odlučili da poštuju zakon i – smanje font do nečitljivosti.
Ista stvar je i sa uvoznicima stranih proizvoda. Takozvana „bela nalepnica”, zakonski obavezan prevod osnovnih elemenata originalne deklaracije, ili je pisana sitno da sitnije ne može, ili je dovoljno mutna da iz čitanja – ne saznate ništa.
Pitamo se, kome to ide u korist? Ako potrošač, čak i kada bi poneo lupu u radnju – što neki i čine – pokušao da pročita sastav namirnice, on čak ni kroz ozbiljno uveličavajuće staklo najčešće to neće moći.
S druge strane, to izaziva pozornost i sumnju: ako proizvođač koristi font veličine 2 i 3, koji je potpuno nečitljiv, da li on želi na taj način da nešto sakrije? Da li želi da ipak ne saznamo šta kupujemo?
Najverovatnije je da proizvođač nije želeo da žrtvuje postrojeći dizajn ambalaže i da je odlučio da veličinu fonta zakonom propisanih informacija svede na formalnost – zakon je poštovan a za čitljivost me neće kazniti – i uklopi ga u postojeće grafičko rešenje ne narušavajući ga.
A za potrošača, koga briga? Za njega važi: ćuti i kupuj, šta ima da čitaš.