Građani Srbije nisu dovoljno zaštićeni od krađe identiteta, a postoji bar pet načina na koji im identitet može biti zloupotrebljen i kojih bi trebalo da se čuvaju.Kada je u pitanju zaštita podataka o ličnosti, u Srbiji postoje ne praznine nego provalije, kaže poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić.
– Međunarodna praksa potvrđuje neograničenu “maštovitost” kradljivaca identiteta. Najrobusnije krađe podataka o ličnosti se vezuju za velike elektronske baze ličnih podataka u bankama, sistemima koji se bave e-trgovinom ili kod organa vlasti. Sofisticirano se krade i, na primer, kontaktnim ili bezkontaktnim čitanjem podataka sa čipova pametnih kreditnih ili identifikacionih kartica ili pasoša, ali i daleko trivijalnijim metodam poput skeniranja i kopiranja ličnih dokumenta ili pošta, “kopanjem” po arhivama, pa čak i đubretu – navodi Šabić.
On kaže da građani ne bi trebalo da zaborave da se u mnogim slučajevima podaci dobijaju “na poklon” od samih građana. Naime, te podatke traži i ko treba i ko ne, a možda je i najopasniji JMBG koji maltene svi nekontrolisano dajemo.
Tako je jednom čoveku je stiglo rešenje da, sa sve tužbama i kamatama, treba da plati 400 miliona dinara na ime poreza za preduzeće čiji je navodni vlasnik. Smederevcu Jovanu Nikoliću stiglo je rešenja da plati carinski prekršaj za firmu čiji je takođe navodni vlasnik, iako to zapravo nije. Zabeležen je slučaj i profesorke univerziteta koja je imala problema zbog neplaćenog računa u nemačkom hotelu, iako u toj zemlji nikada nije bila.
Iako se šteta od krađe identiteta u svetu meri milijardama dolara, u Srbiji je nema previše, ali je ipak prisutna.
– I ne znajući kako, nekoliko ljudi je postalo vlasnik preduzeća koja duguju višemilionske iznose za isporučenu robu, PDV, carinu… Neki su bukvalno zatrpani sudskim pozivima zbog krivičnih dela ili prekršaja koje su počinili na mestima na kojima nikada nisu bili. Međutim, to što je broj takvih slučajeva relativno mali, ne treba da mislimo da toga nema – objašnjava Šabić.
Upravo to su neki od razloga zašto poverenik traži promene zakona kojim se regulišu informacija od javnog značaja i zaštita podataka o ličnosti. Kako kaže, u nekim izuzetno delikatnim oblastima poput video nadzora, biometrije, bezbednosnih provera, kao i aktivnostima privatnog sektora bezbednosti, praktično nema nikakvih zakonskih odredbi.
Čega se čuvati
- Upada u velike elektronske baze ličnih podataka u bankama, sistemima koji se bave e-trgovinom ili kod organa vlasti.
- Krađe kontaktnim ili beskontaktnim čitanjem podataka sa čipova pametnih kreditnih ili identifikacionih kartica ili pasoša.
- Skeniranja i kopiranja ličnih dokumenata.
- Nezaštićenih arhiva sa ličnim podacima, pa čak i kopanja po smeću iz kancelarija ili po hard diskovima odbačenih kompjutera.
- Davanja ličnih podataka svakome.