Tokom svih proteklih godina potrošači prirodnog gasa s domaćih nalazišta plaćali su isto koliko i za uvozni iz Rusije. Domaći gas, zbog nižeg kvaliteta, koji je daleko ispod standarda, morao je da se prodaje po ceni 20 % nižoj nego uvozni.
Prema svetskim standardima propisano je da prirodni gas mora da sadrži minimalno 92 % metana i maksimalno 3 % ugljen-dioksida i azota.
Očigledno je, što se može videti po boji plamena, da gas iz domaćih nalazišta, koji se pretežno isporučuje individualnim potrošačima, sadrži daleko manji procenat metana odnosno daleko veći udeo druge dve komponente. Tako je osnovni uzrok povećane potrošnje nedovoljna/manja kalorična vrednost, koja se izražava i računa kao da je uvozni gas.
Stoga upućujemo javni poziv Vladi republike Srbije da odgovori na sledeća pitanja:
- zašto je dozvolila da gas iz domaćih nalazišta ima istu tržišnu cenu kao i uvozni;
- da li bi po toj ceni mogla prodati bilo kome, osim svojim poreskim obveznicima;
- koji procenat domaćeg gasa se meša i takav isporučuje individualnim potrošačima?
Da li je moguće da se domaći gas iz Banata i Bačke transportuje kroz Mađarsku do Rusije i nazad do potrošača Srbije, te da je cena ista kao i za uvozni zbog transportnih troškova, provizije „Jugoros-gasa" i drugih „realnih troškova"?
Ako imamo u vidu da je Srbija zavisna od uvoza prirodnog gasa (oko 90 odsto potrebnih količina), da cena na domaćem tržištu zavisi od one koja se nudi na svetskoj pijaci, kako je moguće da se ona nije smanjivala od oktobra 2008. godine, kada je samo za individualne potrošače kubik poskupeo 60 posto i cena formirana tako što je 1.000 kubika ovog energenta koštalo oko 500 dolara, koja sada iznosi oko 330 dolara (bez transportnih troškova)?
Tadašnja cena, kupovina 1.000 kubika bila različita - u prvom kvartalu prošle godine 440 dolara (bez transportnih troškova), u drugom 334, u trećem 245, a u četvrtom kvartalu 273 dolara. Sve to vreme cena gasa na domaćem tržištu nije se menjala, odnosno smanjivala.
Tako je neshvatljiva tvrdnja neodgovornih da su, zbog razlike u ceni gasa (tokom prošle grejne sezone) koji se uvozi i one po kojoj se prodaje u JP "Srbijagas" stvoreni gubici od oko 107 miliona evra, zbog čega se najavljuje povećanje cene gasa u narednom periodu, odmah nakon grejne sezone.
Zahtevamo da Vlada Republike Srbije ispita suštinske razloge nastalih gubitaka u monopolističkoj kompaniji, koji pre svega leže u kontinuiranom prekobrojnom stranačkom i rodbinskom zapošljavanju, gubicima u gasovodnom sistemu, neracionalnom poslovanju, trošenju sredstava izigravanjem dobrotvora i socijalne ustanove putem donacija, sponzorstva i sl.
Dokle će državna Agencija za energetiku biti u funkciji „Srbijagas"-a i distributera, da bez studioznije analize olako daje pozitivno mišljenje, a Vlada saglasnost na način obračuna i na nove cene prema Tarifnom sistemu, koji su ovi pisali u ime i za svoj račun?
U prilog tome govori činjenica da sama Vlada nedavno konstatuje da su distributeri u Srbiji na različite načine utvrđivali prosečne parametre radnog stanja za obračunski period i da su primenjivali različite formule za preračunavanje, zbog čega su se rezultati svođenja razlikovali i do 4%.
Dakle, distributeri, koji u periodu pre primene tarifnog sistema, nisu u računima prikazivali svođenje, već efekte svođenja su ugrađivali u cenu gasa, zbog čega oni nisu bili vidljivi niti proverljivi za potrošače. Vrhunac takvog stanja je da se ne zna cena gasa za mesec potrošnje.
Kada već javno priznaju da su, do donošenja Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe o uslovima za isporuku prirodnog gasa, koja se primenjuje od 1. februara 2010. godine, (kojom je utvrđen jednak način obračuna prirodnog gasa u Srbiji kao i rokovi u kojima su energetski subjekti dužni da ugrade adekvatnu mernu opremu), dozvolili kršenje člana 90. Ustava, člana 50. i 134. Zakona o energetici i Zakona o zaštiti potrošača ("Jedinična količina i cena moraju biti jasno iskazane i podložne "), kako misle da obeštete individualne potrošače gasa i da li će za ovaj haos neko odgovarati?
Prema donetoj Uredbi, distributivna razlika ima svoje tarifne stavove pa će na primer - obračunata zapremina iznositi po osnovu: radne temperature (3,22%), priključnog pritiska (1,6%) i donje toplotne vrednosti (2,6%) = 7,42% , iz čega sledi da će koeficient preračunavanja biti 1.0742, odnosno stvarna potrošnja gasa biće uvećana za 7,42%, odnosno potrošnja gasa od 500m3 uvećava se za 37m3.
Kako su rokovi u kojima su energetski subjekti dužni da ugrade adekvatnu mernu opremu određeni tek za nekoliko godina, sledi da će razlika između obračunske i izmerene zapremine za domaćinstva biti najveća za kupce čiji merni uređaji nemaju automatsku korekciju ni po pritisku ni po temperaturi, koji žive na nižim nadmorskim visinama i snabdevaju se uvoznim gasom, za oko 7,6 %.
Osim toga, distributerima gasa omogućena je i primena famoznog tarifnog stava „Naknada po mestu isporuke", koji podrazumeva uračunate troškove koji nastaju u poslovanju distributera sa kupcem, kao što su troškovi zaključivanja ugovora, izrade računa, štampanja, slanja računa i dr. Zar se ti troškovi ne nalaze u distributivnoj razlici koju distributeri uzimaju od potrošača?
Da paradoks bude još veći, ovaj harač se uzima i u mesecima kada kupac nema potrošnju gasa, danak potrošač plaća na svakom računu, tokom cele godine. Ovaj svojevrstan porez, Agencija za energetiku je prihvatila tako što se godišnja naknada od 1.463,08 din. podeli na 12 meseci, te mesečna naknada iznosi 121,92 din.
Stoga se, na žalost, mnogi potrošači vraćaju godinama unazad i opredeljuju za gorivo koje lakše mogu da plate. O uloženim sredstvima građana za gasifikaciju i za unutrašnju gasnu instalaciju, više nema ni pomena.
Zbog svega navedenog, nameće se logično pitanje: da li je Vlada u funkciji svojih građana - poreskih obveznika, ili u funkciji gasnog lobija?