Da li se može izvršiti naplata električne nergije, vode ili gasa, preko mernog uređaja koji nije baždaren u zakonskom roku i kome je prestalo važenje žiga i uverenje o overavanju merila?
Da li parking servis može da vas uslovljava da odmah platite kaznu za vozilo koje je odneo „pauk”, a vi niste
naručili tu uslugu?
Ova dva pitanja navodimo kao primer problema koji muče Novosađane, a može se reći i sve ostale građane Srbije.
Zakonom o metrologiji, član 9. stav 2. (Sl. list SCG br. 44/2005) propisano je da se merilo stavlja u prodaju ili upotrebu samo ako je na propisan način žigosano, odnosno ako je za njega izdato uverenje o overavanju merila, odnosno uverenje o odobrenju tipa merila. Potrošači postavljaju pitanje ko je taj ko treba da pruži tumačenje ovog
člana zakona u nadležnom sudu u slučaju spora koji je pokrenuo potrošač da bi osporio iznos računa i tehničku
ispravnost merila. Mislimo na slučajeve kada merni instrument pokazuje veću ili manju potrošnju od uobičajene
ili prosečne.
Ako znamo da je tehnička ispravnost mernog uređaja, konkretno električnog brojila od 8 do 12 godina (zavisno od tipa merila i proizvođača) ili vodomera od 5 do 8 godina (opet u zavisnosti od tipa merila i proizvođača), postavljamo pitanje kako potrošač može da dokaže da su računi i utuženja nevažeći s obzirom na to da su evidentirani preko merila kojima je davno istekla tehnička ispravnost ili nisu baždarena niti zamenjena novim
uređajem. Da li je potrošač obavezan da plati ili ima pravo da ospori račun koji je izdat na osnovu podataka sa neispravnog merila.
Bezbroj je primera da se potrošači žale kako do sada nijedan davalac usluga niti nadležni državni organ nije doneo odluku u njihovu korist. Da sve bude apsurdnije, elektrodistribucija kao i vodovodna preduzeća, kada se jednom odluče da baždare ili zamene uređaj i tom prilikom utvrde da novi uređaj pokazuje prosečnu veću potrošnju, podnose tužbu protiv potrošača i obračunavaju silne kamate, čak ga terete i za eventualnu krađu preko
tih uređaja. Međutim, u slučaju kada utvrde da je prosečna potrošnja manja, po našim saznanjima ni u jednom slučaju nisu spremni da potrošaču nadoknade štetu zato što je uredno plaćao veću potrošnju po ispostavljenim
računima u prethodnom periodu.
Ako znamo, a to se lako može proveriti kod svih distributera električne energije, vode, gasa, da ima na stotine
hiljada mernih uređaja, koji su stari više od 20 godina i da nikada nisu baždareni, koliki je broj potrošača u Srbiji koji plaćaju tuđi nemar i nepoštovanje zakona.
Naša iskrena želja je da se u ovoj oblasti uvede red, da se za neispravne merne uređaje potrošačima ne ispostavljaju računi nego akontacije koje ne podležu utuženju. Nadamo se da će bar jedan sud u Srbiji doneti svetlu odluku i promeniti sudsku praksu da je potrošač dužan da plati svaki račun koji je uručio neprikosnoveni
distributer. Daćemo jedan primer kao putokaz sudijama, kako bi doneli ispravnu odluku. Svojevremeno je tržišna
inspekcija imala ovlašćenje da, ako vi kao potrošač posumnjate da vam je neko preko „kantara” izmerio i naplatio
tri kilograma jabuka, a vi ste na kontrolnoj vagi ustanovili da je težina znatno manja, tržišna inspekcija je izlazila na lice mesta, od trgovca tražila uverenje o ispravnosti mernog uređaja i ako prodavac nije imao to uverenje, bilo mu je zabranjeno da prodaje robu mereći je na neispravnom „kantaru” i naplatila bi mu mandatnu
kaznu. Pa, da li je ikada iko naplatio mandatnu kaznu ili bilo šta slično za neispravne „kantare” (strujomere,
vodomere, gasomere…) bilo kom javnom ili komunalnom preduzeću?
Sa druge strane, na stotine hiljada potrošača Srbije suočavalo se sa neprijatnom situacijom da im je „pauk” zbog nepropisnog parkiranja odneo vozilo na parking-plac. Nakon prvog šoka i saznanja da vam nema auta, uputili ste se kod ovlašćenog parking servisa i zatražili svoj auto nazad. Tad nastupa drugi šok, kada vam službenik izričito naglasi da morate odmah da platite nekoliko hiljada dinara za preuzimanje vozila, u protivnom ne možete da dobijete svoj auto. Ne uvažavajući ni u jednom slučaju da vi možda nemate novac kod sebe, da ste možda
u nekom drugom gradu i bezbroj drugih opravdanih razloga zbog kojih niste u situaciji da platite tog trenutka.
Potrošač se dovija na razne načine da što pre plati kaznu ili ostavlja auto na parking-placu gde rizikuje da plati i ležarinu za svaki dan kašnjenja za nepodignuto vozilo. Istina je surova i nadležni organ, odnosno tržišna inspekcija nikada nije izašla u susret potrošaču i ispoštovala zakonske propise proglašavajući se nenadležnom.
Da pojasnimo, ne ulazeći u to da li je potrošač bio pravilno parkiran ili ne, ovlašćeno službeno lice, odnosno saobraćajni policajac ispisuje mandatnu kaznu, zakači je za vetrobran automobila i da rok od osam dana da se plati, a zatim poziva ovlašćenu gradsku službu za odnošenje vozila, u narodu poznatu kao „pauk” da ukloni to nepropisno parkirano vozilo, na odgovarajući sabirni centar. Znači, po važećem zakonu o bezbednosti saobraćaja,
kako u prethodnom, tako i u novom, naručilac usluge odnošenja vozila je Ministarstvo unutrašnjih poslova, a ne potrošač. Parking servis je dužan da tu uslugu odnošenja naplati MUP-u, a ne potrošaču, a MUP je taj koji treba, kao što je napisao i mandatnu kaznu, na taj način da ispiše i kaznu za odnošenje vozila i da je ostavi
potrošaču kako bi u zakonskom roku i platio. Znači, potrošač treba da plati, ako je kriv, sve troškove MUP-u (čitaj državi), a ne parking servisu, a parking servis svoju uslugu mora da fakturiše MUP-u, a ne potrošaču.
Ne postoje druge reči osim samovolja, bahatost, treniranje strogoće parking servisa koji su „pokriveni” nekim
nezakonitim i neustavnim gradskim i opštinskim odlukama, a tržišna inspekcija nije nadležna već komunalna koja radi pod okriljem gradske/opštinske vlasti.
Neodrživa je praksa da parking servis izbegava da naplaćuje svoje usluge od MUP-a, već ih naplaćuje od potrošača, ne dajući im pri tom mogućnost plaćanja u zakonskom roku.
Pravo potrošača jeste da tuži parking servis za otuđenje vozila, za iznudu, jer on od potrošača traži da plati
uslugu koju nije naručio. Takođe je pravo potrošača da za svu štetu koja nastane zbog eventualnog izostajanja sa posla, iznajmljivanja drugog vozila, pretrpljeni duševnih patnji tuži parking servis za nadoknadu štete.