Domaća mesna industrija tokom 2014. godine iz inostranih klanica uvozi oko 35.000 tona najlošijih jestivih delova mesa najgoreg kvaliteta. Sve ono što je ušlo u Srbiju i tretira se kao „meso III kategorije”, u zemljama Evropske unije tretira se kao otpad.
U ovom trenutku, radi punog informisanja potrošača, kao i zbog zaštite potrošača i prava da tačno znaju šta jedu i da li jedu ono što je otpad, neobično je važno da raščistimo nekoliko činjenica, kada je reč o 35 hiljada tona uveženog mesa najgoreg kvaliteta.
Prvo, i po domaćim pravilnicima, u meso III kateogorije spadaju oni delovi mesa koji sadrže nešto više masti. Po aktuelnim pravilnicima o kategorizaciji mesa, pod III kategorijom podrazumeva se meso trbušine, rebara, grudi, kolenice i podlaktice. Budući da je ovde reč o uvozu delova mesa kao što su trtice, vrhovi krila, potkožne svinjske masnoće, kožura, creva, iznutrice, teško da se može govoriti o III kategoriji, čak i po našim pravilnicima.
To meso koje je trenutno u fokusu javnosti, najlošije je kategorije i uglavnom se u zemljama EU smatra otpadom; repovi, uši, donji delovi ekstremiteta… i ti delovi se ne koriste za dalju ishranu ljudi.
Ovaj otpad mesne industrije se dalje prerađuje u ishrani životinja i/ili, po strogoj klasifikaciji, upućuje u druge industrije, kozmetičku, farmaceutsku ili za dalju tehničku upotrebu.
Tako kosti, koža, žile i tetive odlaze u dalju proizvodnju želatina koji se koristi za humanu ishranu (za kolače, gumene bombone, penaste konditorske proizvode slične Mančmelou, ili čokoladnim bananicama), u farmaceutsku industriju (za proizvodnju tvrdih ili mekših, geliranih kapsula), ili za tehničku upotrebu (za izradu foto-hartije, na primer).
Mešavina kostiju, kože, potkožnih masnoća i iznutrica, može se dalje koristiti u preradi za ljudsku ishranu, ishranu životinja, kozmetičkoj industriji…
Mešavine iznutrica i kožure se koriste za dalju ishranu kućnih ljubimaca…
Po daljim regulativama EU o bezbednosti hrane, svaka dalja prerada otpada mesa mora poštovati sledljivost, odnosno, jasan i transparentan put daljeg korišćenja.
U ovom trenutku, znajući da je na našem tržištu čak 35 hiljada tona onoga što se u Evropi zove otpad, a kod nas naprasno „meso III kategorije”, s pravom se brinemo kakav je kvalitet svih mesnih prerađevina, viršli, kobasica i slično, koje su pravljene od onoga što, zapravo, nije jestivo.
U ovom trenutku, radi punog informisanja potrošača, kao i zbog zaštite potrošača i prava da tačno znaju šta jedu i da li jedu ono što je otpad, neobično je važno da raščistimo nekoliko činjenica, kada je reč o 35 hiljada tona uveženog mesa najgoreg kvaliteta.
Prvo, i po domaćim pravilnicima, u meso III kateogorije spadaju oni delovi mesa koji sadrže nešto više masti. Po aktuelnim pravilnicima o kategorizaciji mesa, pod III kategorijom podrazumeva se meso trbušine, rebara, grudi, kolenice i podlaktice. Budući da je ovde reč o uvozu delova mesa kao što su trtice, vrhovi krila, potkožne svinjske masnoće, kožura, creva, iznutrice, teško da se može govoriti o III kategoriji, čak i po našim pravilnicima.
To meso koje je trenutno u fokusu javnosti, najlošije je kategorije i uglavnom se u zemljama EU smatra otpadom; repovi, uši, donji delovi ekstremiteta… i ti delovi se ne koriste za dalju ishranu ljudi.
Ovaj otpad mesne industrije se dalje prerađuje u ishrani životinja i/ili, po strogoj klasifikaciji, upućuje u druge industrije, kozmetičku, farmaceutsku ili za dalju tehničku upotrebu.
Tako kosti, koža, žile i tetive odlaze u dalju proizvodnju želatina koji se koristi za humanu ishranu (za kolače, gumene bombone, penaste konditorske proizvode slične Mančmelou, ili čokoladnim bananicama), u farmaceutsku industriju (za proizvodnju tvrdih ili mekših, geliranih kapsula), ili za tehničku upotrebu (za izradu foto-hartije, na primer).
Mešavina kostiju, kože, potkožnih masnoća i iznutrica, može se dalje koristiti u preradi za ljudsku ishranu, ishranu životinja, kozmetičkoj industriji…
Mešavine iznutrica i kožure se koriste za dalju ishranu kućnih ljubimaca…
Po daljim regulativama EU o bezbednosti hrane, svaka dalja prerada otpada mesa mora poštovati sledljivost, odnosno, jasan i transparentan put daljeg korišćenja.
U ovom trenutku, znajući da je na našem tržištu čak 35 hiljada tona onoga što se u Evropi zove otpad, a kod nas naprasno „meso III kategorije”, s pravom se brinemo kakav je kvalitet svih mesnih prerađevina, viršli, kobasica i slično, koje su pravljene od onoga što, zapravo, nije jestivo.