Dugogodišnji advokat Nacionalne organizacije potrošača Srbije (NOPS) i Udruženja za zaštitu potrošača Vojvodine (UZPV) odgovara na pitanje člana Nemanje D. iz Zrenjanina: Da li banke mogu ispuniti svoju obavezu vraćanja neosnovano stečenog novca zbog nezakonitog uvećanja kamata kroz formu tzv. prevremene otplate kredita?
Značajan broj korisnika kredita indeksiranih u švajcarskom franku mi je postavio ovo pitanje u poslednje vreme a sudska praksa, za sada, nema jasan stav. Među njima preovlađuju oni koji su podneli tužbe protiv banaka zbog jednostrane promene kamatne stope, najčešće primenom neodređenih i neodredivih elemenata ugovora, tj nezakonito.
Što se njihove situacije tiče, donošenje Odluke NBS o merama za očuvanje stabilnosti finansijskog sistema u vezi sa kreditima indeksiranim u stranoj valuti (“Sl. glasnik RS” 21/2015) iz februara tekuće godine je zapravo omogućilo izlaznu taktiku za banke koje su uveliko počele da gube sudske sporove. Pa tako banke, umesto da vrate nezakonito stečeni novac, imaju mogućnost da isti „vrate“ istavljanjem novih planova otplate, tj. prema njihovom stavu, novac vraćaju kroz obećanje da će njihovo potraživanje u budućnosti biti umanjeno, a što ni jednom dužniku nije omogućeno „od kad je sveta i veka“.
U tom smislu se nameće sledeće pitanje – koje su pravne implikacije na ugovone odnose između banka i korisnika kredita, te koji stav treba sudovi da zauzmu u pogledu sporova koji su pokrenuti pre donošenja „famozne“ Odluke NBS?
Ukazujemo najpre da je okolnost da je banka primenila Odluku zapravo njeno priznanje da je kamatu menjala jednostrano na osnovu neodređenih i neodredivih elemenata. Naime, Odluka o merama za očuvanje stabilnosti finansijskog sistema u vezi sa kreditima indeksiranim u stranoj valuti upravo se primenjuje na ovakav (sporni) pravni odnos. Prvi deo Odluke se odnosi na svaki pojedinačni ugovor o kreditu u otplati koji je banka zaključila sa korisnikom pre početka primene Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS”, broj 36/2011), bez obzira na stranu valutu u kojoj je taj kredit indeksiran. Tim delom Odluke propisana je obavezna, jednoobrazna i detaljno uređena primena preporuke Narodne banke Srbije BAN 002/13 od 31. maja 2013. godine, koja se odnosila na primenu neodredivih elemenata promenljive kamatne stope pre početka primene Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Nakon sagledavanja efekata primene preporuke BAN 002/13 u bankama, Narodna banka Srbije je odlučila da bankama propiše obavezujući način postupanja sa sredstvima koje su više naplatile po osnovu jednostranih povećanja promenljivih neodredivih elemenata kamatne stope. Banke su dužne da taj višak uračunaju u prevremenu otplatu kredita i da o tome svakom pojedinačnom korisniku dostave obaveštenje sa izmenjenim planom otplate kredita u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu te odluke.
Na dalje, posebno treba obratiti pažnju na procesno-pravni aspekt primene Odluke. U parnici se, radi kompenzovanja potraživanja, mora jasno istaći ovakav materijalnopravni prigovor opredeljujući vrednost iznosa za koji se traži kompenzacija. Ni tužilac (korisnik kredita), ni sud ne moraju da utvrđuju ovaj iznos, a sud nema obavezu ni da u parnici odluči o svim materijalnopravnim prigovorima ako je celishodnije da se isto raspravlja u posebnom postupku.
Budući da se Plan otplate, kroz čiju formu banka zapravo vrši tzv. prevremenu otplatu kredita, odnosi kako na dospela ali najčešće u znatno većoj meri na nedospela potraživanja banke prema korisniku kredita, iznos koji je banka Planom otplate uračunala u prevremenu otplatu kredita se ne može u celini kompenzovati već se mogu kompenzovati samo (njena) dospela potraživanja shodno čl 336 ZOO „Dužnik može prebiti potraživanje koje ima prema poveriocu sa onim što ovaj potražuje od njega, ako oba potraživanja glase na novac ili druge zamenljive stvari istog roda i iste kakvoće i ako su oba dospela.“
Dakle, međusobna potraživanja se mogu kompenzovati samo za dospela potraživanja i to u tačno opredeljenom iznosu novčanog potraživanja počev od dana kada je banka počela primenu Plana otplate. Banka ne može kompenzovati nedospela potraživanja do kraja plana otplate kredita (npr. za 20 godina od danas) za iznos novca koji je već (u utuženom periodu) nezakonito naplatila!
U prilogu prethodnog stava treba ukazati da kompenzacija nije način plaćanja, već način ispunjenja obaveze, a Plan otplate je samo projekcija budućih obaveza korisnika kredita i isti se može više puta menjati u toku perioda otplate kredita sve zavisno od načina na koji je ugovorom uređeno pitanje kamate ili kako to definiše zakon „plan otplate, odnosno isplate je tabelarni pregled svih hronološki prikazanih novčanih tokova, namenjen informisanju korisnika, a radi ažurnijeg praćenja njegovih obaveza po ugovoru o kreditu, odnosno lizingu, odnosno njegovih potraživanja po ugovoru o depozitu“ u čl 3 st 1 tačka 22 ZZKFU. Banka dakle ne može Planom otplate „platiti korisniku kredita“ ono što je stekla bez osnova u spornom periodu. Naravno, kako se ne bi dogodilo da na strani korisnika kredita sporni iznos bude dva puta naplaćen, sud će pošto korisniku kredita dosudi tražene iznose i pošto presuda postane pravnosnažna, banka će imati pravo da revidira plan otplate prema novom stanju duga po kreditu.
Takođe i „prevremena otplata kredita“, sintagma kakva ne postoji ni u jednom zakonu (ima je u aktima NBS a), predstavlja umanjenje obaveze dužnika, ali u ovom slučaju obaveza dužnika je uređena ugovorom kojim on istu ima ispuniti najčešće u velikom broju mesečnih anuiteta (x godina svakog meseca po jedan), pa umanjenje obaveze dužnika po osnovu „prevremene otplate kredita“ ima značaja samo za dospela potraživanja za koja je rata (stvarno) umanjena. Kod većine kredita indeksiranih u CHF „prevremene otplate kredita“ za navedeni iznos ne stoji jer iznos nije „otplaćen“ po istavljenom planu otplate, on će tek biti „otplaćen“ kad dospe i poslednji anuitet u vezi sa kojim će biti umanjena rata kredita.
Ako je banka htela da ovaj problem reši „prevremenom otplatom kredita“ ona je trebala istaviti novi plan otplate kojim bi oslobodila dužnika (korisnika kredita) obaveze plaćanja nekoliko prvih rata (do namirenja spornog iznosa). Slikovito rečeno – tužilac kao korisnik kredita bi dobio „nešto nalik grejs periodu“ za određeni broj mesečnih anuiteta, pa pošto bi bio namiren kroz ovo prebijanje potraživanja, nastavio bi sa otplatom kredita u visini istog anuteta kao i ranije. Nijedna banka se nije odlučila za ovo, jedino pošteno rešenje.
Na kraju, Odluka NBS je svakako manje pravne snage od imperativnih odredbi ZOO i ne može (a što se svakako to i ne navodi u Odluci) isključiti pravo korinika kredita da traži svoj novac koji je banka stekla bez osnova, pa i namera NBS da „spase banke“ koje su „uhvaćene sa prstima u medu“ u tom smislu nema značaja za sudski spor izuzev kako smo naveli – u delu dospelih potraživaja prema korisniku kredita i po jasno izjavljenom prigovoru. Nesporno, „skromnu“ korist od Odluke će imati oni korisnici kredita koji nisu i ne nameravaju da tuže banke zbog nezakonito naplaćenih kamata . .
U tom smislu se nameće sledeće pitanje – koje su pravne implikacije na ugovone odnose između banka i korisnika kredita, te koji stav treba sudovi da zauzmu u pogledu sporova koji su pokrenuti pre donošenja „famozne“ Odluke NBS?
Ukazujemo najpre da je okolnost da je banka primenila Odluku zapravo njeno priznanje da je kamatu menjala jednostrano na osnovu neodređenih i neodredivih elemenata. Naime, Odluka o merama za očuvanje stabilnosti finansijskog sistema u vezi sa kreditima indeksiranim u stranoj valuti upravo se primenjuje na ovakav (sporni) pravni odnos. Prvi deo Odluke se odnosi na svaki pojedinačni ugovor o kreditu u otplati koji je banka zaključila sa korisnikom pre početka primene Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS”, broj 36/2011), bez obzira na stranu valutu u kojoj je taj kredit indeksiran. Tim delom Odluke propisana je obavezna, jednoobrazna i detaljno uređena primena preporuke Narodne banke Srbije BAN 002/13 od 31. maja 2013. godine, koja se odnosila na primenu neodredivih elemenata promenljive kamatne stope pre početka primene Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Nakon sagledavanja efekata primene preporuke BAN 002/13 u bankama, Narodna banka Srbije je odlučila da bankama propiše obavezujući način postupanja sa sredstvima koje su više naplatile po osnovu jednostranih povećanja promenljivih neodredivih elemenata kamatne stope. Banke su dužne da taj višak uračunaju u prevremenu otplatu kredita i da o tome svakom pojedinačnom korisniku dostave obaveštenje sa izmenjenim planom otplate kredita u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu te odluke.
Na dalje, posebno treba obratiti pažnju na procesno-pravni aspekt primene Odluke. U parnici se, radi kompenzovanja potraživanja, mora jasno istaći ovakav materijalnopravni prigovor opredeljujući vrednost iznosa za koji se traži kompenzacija. Ni tužilac (korisnik kredita), ni sud ne moraju da utvrđuju ovaj iznos, a sud nema obavezu ni da u parnici odluči o svim materijalnopravnim prigovorima ako je celishodnije da se isto raspravlja u posebnom postupku.
Budući da se Plan otplate, kroz čiju formu banka zapravo vrši tzv. prevremenu otplatu kredita, odnosi kako na dospela ali najčešće u znatno većoj meri na nedospela potraživanja banke prema korisniku kredita, iznos koji je banka Planom otplate uračunala u prevremenu otplatu kredita se ne može u celini kompenzovati već se mogu kompenzovati samo (njena) dospela potraživanja shodno čl 336 ZOO „Dužnik može prebiti potraživanje koje ima prema poveriocu sa onim što ovaj potražuje od njega, ako oba potraživanja glase na novac ili druge zamenljive stvari istog roda i iste kakvoće i ako su oba dospela.“
Dakle, međusobna potraživanja se mogu kompenzovati samo za dospela potraživanja i to u tačno opredeljenom iznosu novčanog potraživanja počev od dana kada je banka počela primenu Plana otplate. Banka ne može kompenzovati nedospela potraživanja do kraja plana otplate kredita (npr. za 20 godina od danas) za iznos novca koji je već (u utuženom periodu) nezakonito naplatila!
U prilogu prethodnog stava treba ukazati da kompenzacija nije način plaćanja, već način ispunjenja obaveze, a Plan otplate je samo projekcija budućih obaveza korisnika kredita i isti se može više puta menjati u toku perioda otplate kredita sve zavisno od načina na koji je ugovorom uređeno pitanje kamate ili kako to definiše zakon „plan otplate, odnosno isplate je tabelarni pregled svih hronološki prikazanih novčanih tokova, namenjen informisanju korisnika, a radi ažurnijeg praćenja njegovih obaveza po ugovoru o kreditu, odnosno lizingu, odnosno njegovih potraživanja po ugovoru o depozitu“ u čl 3 st 1 tačka 22 ZZKFU. Banka dakle ne može Planom otplate „platiti korisniku kredita“ ono što je stekla bez osnova u spornom periodu. Naravno, kako se ne bi dogodilo da na strani korisnika kredita sporni iznos bude dva puta naplaćen, sud će pošto korisniku kredita dosudi tražene iznose i pošto presuda postane pravnosnažna, banka će imati pravo da revidira plan otplate prema novom stanju duga po kreditu.
Takođe i „prevremena otplata kredita“, sintagma kakva ne postoji ni u jednom zakonu (ima je u aktima NBS a), predstavlja umanjenje obaveze dužnika, ali u ovom slučaju obaveza dužnika je uređena ugovorom kojim on istu ima ispuniti najčešće u velikom broju mesečnih anuiteta (x godina svakog meseca po jedan), pa umanjenje obaveze dužnika po osnovu „prevremene otplate kredita“ ima značaja samo za dospela potraživanja za koja je rata (stvarno) umanjena. Kod većine kredita indeksiranih u CHF „prevremene otplate kredita“ za navedeni iznos ne stoji jer iznos nije „otplaćen“ po istavljenom planu otplate, on će tek biti „otplaćen“ kad dospe i poslednji anuitet u vezi sa kojim će biti umanjena rata kredita.
Ako je banka htela da ovaj problem reši „prevremenom otplatom kredita“ ona je trebala istaviti novi plan otplate kojim bi oslobodila dužnika (korisnika kredita) obaveze plaćanja nekoliko prvih rata (do namirenja spornog iznosa). Slikovito rečeno – tužilac kao korisnik kredita bi dobio „nešto nalik grejs periodu“ za određeni broj mesečnih anuiteta, pa pošto bi bio namiren kroz ovo prebijanje potraživanja, nastavio bi sa otplatom kredita u visini istog anuteta kao i ranije. Nijedna banka se nije odlučila za ovo, jedino pošteno rešenje.
Na kraju, Odluka NBS je svakako manje pravne snage od imperativnih odredbi ZOO i ne može (a što se svakako to i ne navodi u Odluci) isključiti pravo korinika kredita da traži svoj novac koji je banka stekla bez osnova, pa i namera NBS da „spase banke“ koje su „uhvaćene sa prstima u medu“ u tom smislu nema značaja za sudski spor izuzev kako smo naveli – u delu dospelih potraživaja prema korisniku kredita i po jasno izjavljenom prigovoru. Nesporno, „skromnu“ korist od Odluke će imati oni korisnici kredita koji nisu i ne nameravaju da tuže banke zbog nezakonito naplaćenih kamata . .