Priča bivšeg radnika mesare „Matijević“ Mihajla Čepija uznemirila je svakoga ko je gledao video-simak sa osušenim, usmrdelim viršlama, mesinom, salamama. Priča da jedemo ne samo otpatke već i neispravno meso mogla bi mnoge da košta slobode, ali u nekoj uređenoj zemlji. Ovako, Čepi se posle brzopotezne intervencije savesnih inspektora i uvređenih proizvođača posramljeno izvinio. Srbi su prirodno sumnjičav narod vođen onom da „gde ima dima ima i vatre“. Ako je blaćenje, šteta je već učinjena.
Ako nije… Da li je „obmana potrošača“ to da jedemo suvi kvalitet ili to da jedemo hranu koja ne spada u naš lanac ishrane? Da li je ovo sve zavera konkurencije i paranoičnih ili zavera ćutanja prerađivača ili, tačnije, uvoznika svinja, teladi, ćurki i pilića?
Oduvek smo znali da mesari hoće da nam podvale: da uguraju kosti uz meso, osim ako se mnogo sviđate prodavcu pa vam uvali manju kosku, da ga natope vodom da bude teže i svežije, da zamrznuto prodaju kao sveže, da vam uz dobro mleveno ubace i neko malo starije meso. Ali to su svi radili, pa čak i na pijaci, a malo ko je sumnjao u bezbednost onoga na rafovima. Onaj ko bi izgubio poverenje javnosti, morao je prilično da se potrudi da bi ga povratio, pa čak i ako bi bio lažno optužen.
Znali smo i da svačeg ima u viršlama, paštetama, mesnim narescima, ali svi smo nekako verovali da niko neće da nas otruje. Da baš ne jedemo pokvareno. A onda smo saznali da, možda, jedemo hranu koju ne bismo dali ni kućnim ljubimcima. Za kafileriju. Saznanje da smo možda spušteni u lancu ishrane na nivo životinja, zapravo na nivo onih koji se hrane mrcinama, jeste poraz civilizovane Srbije.
Sve priče o hrani "Mekdonaldsa" padaju u vodu kad se zađe na rafove srpskih mesnih prerađevina. Priča bivšeg radnika mesare "Matijević" Mihajla Čepija uznemirila je svakoga ko je gledao video-snimak sa osušenim, usmrdelim viršlama, mesinom, salamama, snimak kojeg više nema na netu, inače. Priča da jedemo ne samo otpatke već i neispravno meso mogla bi mnoge da košta slobode, ali u nekoj zamišljenoj uređenoj zemlji. Ovako, Čepi se posle brzopotezne intervencije savesnih inspektora i uvređenih proizvođača posramljeno izvinio. Nije lako obmanuti naciju. Samo, pitanje koje brine ne samo teoretičare zavere: ko je tu onaj koji obmanjuje? Srbi su prirodno sumnjičav narod vođen onom da "gde ima dima ima i vatre". Ako je blaćenje, šteta je već učinjena. Ako nije… Da li je "obmana potrošača" to da jedemo suvi kvalitet ili to da jedemo hranu koja ne spada u naš lanac ishrane? Da li je ovo sve zavera konkurencije i paranoičnih ili zavera ćutanja prerađivača ili, tačnije, uvoznika svinja, teladi, ćurki i pilića?
Uporedo sa aferom "Matijević", na Kopaoniku su veterinarski inspektori iz prometa povukli 190 kilograma neispravnog mesa i 7,5 kilograma sira, što bi trebalo da je dokaz da oni nadležni rade svoj posao. I natpisi u novinama "obmani potrošača došao je kraj" trebalo je da dokažu da su radnici i konkurencija ti koji podvaljuju.
“Lično sam iznenađen brzinom i efikasnošću veterinarske inspekcije. Ako im je to praksa i ubuduće, ja to pozdravljam, ali ako je to samo trenutna praksa, to baš i nije za pohvalu. Verujem i hoću da verujem da među tih hiljadu klanica koje postoje u Srbiji, malih, srednjih i velikih, mora da se napravi red i da se zna ko je i šta”, rekao je Goran Papović, predsednik Nacionalne organizacije potrošača Srbije na N1. Za Nedeljnik, Papović je proširio priču objašnjenjem da je najveći problem svih ovih afera prikrivanje i zataškavanje.
“Prvi problem je što se prikriva. Imamo jednu kafileriju u Srbiji koja radi i moguće je vrlo lako saznati ko i koliko dostavlja otpada. Ako imate preko 1.000 proizvođača, a svega njih desetak to radi, postavlja se pitanje gde završava ostatalo?”
Logično je sumnjati kad se prikrivaju podaci, kažu naši sagovornici. Šta se zapravo dešava u srpskim prerađivačkim industrijama? Zaposleni u nekoliko velikih lanaca baš i nisu imali volju da pričaju, čak ni iz offa.
“Nije to baš tako kao što se priča, malo je prenaduvano”, rekao nam je jedan od izvora. Ali ta rečenica govori da je “malo prenaduvano”, ipak ima istine u svim tim pričama. Kolika je ta istina? Da li je to srpski “Dosije X”?
Može li se verovati inspekcijama? Može li se verovati onima koji kontrolišu?
“Želim da verujem da može”, kaže profesor sa Poljoprivrednog fakulteta u beogradu Miladin Ševarlić. “Doduše, i oni su ljudi koji rade za mizerne plate. I kada se vrši kontrola hrane, vrši se na uzorku. Ako se uveze 1.500 šlepera, a pregleda se petnaest, recimo, zar nije moguće to namestiti, kad će koji ući i koji će se kontrolisati? Ali mi smo ti koji biraju. Ko vas može da natera da kupujete sumnjivo? Važno je čitati deklaraciju, informisati se i, logično, izbegavati one proizvođače u koje nemate poverenja.”
Već se pročulo da jedemo crni hleb koji to nije, da pavlake obogaćuju biljnim mastima i pojačivačima ukusa koji nisu nimalo naivni, da aflatoksin pliva mlekom u nedozvoljenim količinama. Znali smo i za meso, na neki način. Neko će reći da nema dokaza. Da izlazak jednog radnika koji posle demantuje samog sebe ne znači ništa. Srbija, inače, uvozi i do 50.000 tona mesa C kategorije, onog kojeg sve druge zemlje pokušavaju da se otarase po bagatelnoj ceni. Pet najvećih proizvođača pre dve godine uvezlo je jeftinih mesnih prerađevina u vrednosti o 13,5 miliona evra. Kako je pisala Politika, to meso uglavnom je stizalo iz Austrije, Španije, Danske, Mađarske i Bosne i Hercegovine, po ceni 60 dinara po kilogramu. Paradoksalno je da je zemlja koja se hvali čistom hranom, bez GMO, ispod standarda EU. Da uvozi meso kojeg čak i zemlje Latinske Amerike žele da se otarase.
“Pitanje je ko sve uvozi i šta uvozi. Jedemo glave, uši i svašta. Mnogo toga uvezenog je GMO. Kad pokušate da saznate ko uvozi, Ministarstvo vas prebaci na carinu, a carina opet na Ministarstvo. Ako se trujemo svim i svačim… Treba da se zna odakle je meso, u kojoj je fabrici pravljeno, ko je distributer. Pogledajte samo: gde ima tih firmi na kojima se pravi domaće meso? Dodajte tome pomenuti uvoz, i uvoz pojačivača ukusa hrane kojeg ima kao da smo četiri puta veća zemlja. Razmislite samo i gde imate mesaru da prodaje sveže meso, a da posle tri dana smanji cenu za 30 odsto. Posle dva dana treba da budu najniže cene, a kod nas toga nema. Ko kontroliše gotova jela koja se prodaju? Nećete dobiti odgovor jer nema nadležnosti”, kaže Papović.
Još jedan od ključnih problema je što je Srbija jedina zemlja u regionu, a i šire, koja nema Agenciju za bezbednost hrane, čak ni jedno jedino telo koje bi se na stručan način bavilo onim što jedemo. Nemamo ni savet za bezbednost hrane, predviđen Zakonom iz 2009. godine, a da nema nikakvog obaveštenja zbog čega nije formiran.
Jedan od komentara na portalu da takva hrana služi za kućne ljubimce pokazuje koliko je poverenja izgubljeno. “Zar hrana za ljudsku ishranu, tj. viršle i ostale prerađevine ne služe nitrate i nitrite, koji su štetni u ishrani kućnih ljubimaca. Sami sebi skaču u usta ovom izjavom. “Ta priča da sve butkice, kolenice, pokvarena rebra i ostalo završava u hrani za pse i mačke za Papovića takođe ima nedostatak. “Zna se ko ima registrovanu hranu za ljubimce, ali pitanje je koliko toga se proizvodi i ko to kontroliše? Nisu ni kerovi za trovanje, a kamoli mi.”
Ostaju sumnje. Ako ne verujemo u ljudski faktor, možemo li da verujemo da će se nešto promeniti pravilnicima? Jedan takav je Pravilnik o kvalitetu usitnjenog mesa, poluproizvoda od mesa i prozivoda od mesa koji važi od novogodišnje noći. Novi kriterijumi podrazumevaju da će nivo kalcijuma u mašinski separisanom mesu (MSM) biti na nivou kalcijuma koji inače postoji u mesu. Njegova veća koncentracija podrazumevaće da je odvajanje mesa sa kostiju bilo nepravilno i da ga u mesu ima više od samog mesa. To znači da prerađivačka mesna industrija više neće moći da uvozi najlošiju kategoriju takvog mesa, koje se koristilo u proizvodnji viršli, kobasica, salama i pljeskavica. Hoće li ovo promeniti situaciju na tržištu?”
“Želim da verujem da situacija može da se promeni dolaskom prave konkurencije”, kaže Papović. “Jer veliki igrači na tržištu, koji već dolaze, mogu da igraju jedino na kvalitet i samo kvalitetom mogu da pridobiju potrošače.”
Profesor Ševarlić nema dilemu da je u slučaju poslednje afere radnik popustio pod pritiskom da povuče izjavu. On, ipak, kaže da je naša hrana kvalitetna u odnosu na onu koja se prodaje na zapadu, ali uz jednu napomenu.
“Uvek je dobro ono što sami proizvedete, ono što vaši rođaci, prijatelji prave za vas i sebe. naravno da kvalitetno meso ne može da se prodaje za tako male pare, ali pod siromaštvom, prepustili smo sebe političarima da nas spoznaju. Želim da živim u uverenju da će se situacija promeniti.”
Poznato je odavno da dnevni meni u restoranu služi da se ugostitelji otarase ostataka hrane od prethodnog dana. Ali Papović kaže da je tu lako izabrati. “Gde je promet veći, tu je bezbednost hrane veća, i kod restorana je to drugačije jer ako se neko otruje, izgubiće obraz i mušteriju. Mada, zna se da ostaci mesa sledeći dan budu samleveni u pljeskavice.”
Ako je kampanja “Jedimo domaće”, a u šunkama nema domaćeg mesa, već nekog argentinskog ili danskog, recimo, ako je meso uvezeno GMO, ko je odgovoran i kako da obrnemo situaciju u korist potrošača? Afera “Matijević” ne bi smela da se završi u medijima. Neko bi trebao da odgovora ili za širenje panike u javnosti i industrijsku špijunažu, ili zbog – trovanja nacije.
"Ne znam da li vi to možete da objavite, ali ja mogu da vam kažem da i mediji snose veliku odgovornost. Pogledajte ko se oglašava i u kojim novinama i lako je povezati. Mediji su pod pritiskom oglašivača koji plaća oglasni prostor. Ja te plaćam da ćutiš", kaže Papović. “Kad se izgubi poverenje, teško ga je povratiti. Redovne kontrole i nezavisna ispitivanja mogli bi da poprave situaciju i, naravno, isključivo – kvalitet. Nezavisne kontrole treba da radi nevladin sektor, i mi u Udruženju imamo ljude i način da to sprovedemo, ali stalno se priča da za nas nema novca. Zar nemamo novca da kontrolišemo ono što unosimo u sebe i što utiče na naše zdravlje?”
Poslednja vest je da su Hrvati raskrinkali partnere iz EU koji prave razliku u kvalitetu hrane koju šalju na sopstvene i na rafove na istoku. Riblji štapići, tuna, mesna jela i namazi i konzerve u vrhu su daleko kvalitetnije recimo u Nemačkoj nego u Hrvatskoj. Neko će likovati, čak će reći da ni proizvodi sa oznakom HR nisu isti za Zagreb i Beograd. Ali ako članice EU mogu da kontrolišu jedna drugu, zar Srbija ne bi mogla da zaštiti sebe od sopstvenih prerađivača? Bolje smo, izgleda, prošli sa prepakivanjem šećera, jer tada se bar znalo da neće biti ničega pokvarenog. Ako u Kini jedu pse, kako nazvati ono što se jede u Srbiji.
Izvor: Nedeljnik